Šećeru, frka mi je!

Počelo je tako što sam ga pitala da mi kupi onu novu kremu što je reklamiraju. ‘Zašto?’, upitao je. ‘Zato što ide Dan zaljubljenih, red je da mi nešto kupiš, je l’ da…?’ ‘Dan zaljubljenih, veliš…?’ ‘Aha’. Počešao se po glavi. ‘Uostalom, imaš previše stvari u kupatilu’, rekao je. Nemam ja puno stvari, nego nam je kupatilo malo. Dva sa dva, civilizacijski minimum. Nekad su kupatila bila gospodska, velika, kade široke, dugačke, kraul da plivaš… Mogao si da zanoćiš unutra, a sad ako ostanem duže od pola sata u ovom mom mikroskopskom – uhvati me frka od zatvorenog prostora. Ako ikada budemo pravili kuću, rekla sam mu (s posebnim naglaskom na onom IKADA), kupatilo ima da bude k’o dnevna soba. ‘Aha’, rekao je. ‘Kako da ne? Znaš li ti, Dubravka, koliko je metar pločica…? Uostalom, ni ovo malo ne umeš da očistiš’.

Ne volim kad me rođeni muž zove Dubravka. I ne volim kad se ponaša kao kreten i kad mi ruši i ovo malo iluzija koje imam. Znam ja koliko je metar pločica, ali to ne znači da treba da prestanem da želim svoje veeeeliko lepo kupatilo. ‘Zar ne zaslužujem jedno dobro kupatilo?’, krenula sam da gunđam. ‘Sa umivaonikom od španske keramike, i tirkiznim pločicama, ogledalom od zida do zida, muralima, prozorom, nadasve – prirodnom ventilacijom… A ovo za čišćenje – to ti je tek bilo nisko’.

Ne volim ni da ribam kupatilo. Stvarno ne volim. Ako treba da peglam – peglaću do sutra. I suđe ću da perem i prašinu da brišem, ali kad treba da sredim kupatilo – zlo mi dođe. Mislim, nađite mi jednu normalnu ženu koja uživa u ribanju kupatila?! Samo jednu koja s entuzijazmom navlači rukavice i kreće u akciju (ona s reklame za sredstvo protiv kamenca se ne računa, njoj su debelo platili da se smeška.)

I apsolutno mi je svejedno da li koristim abraziv ili gel ili sprej, nijedno se još nije samo od sebe oribalo. Uvek sam morala i da kleknem i da se propnem na prste. Da ne pominjem što sam sto puta mogla da poginem na mokrim pločicama.

Jednom sam preterala sa sonom kiselinom, zamalo da se ugušim, tri dana su me potapali u mleko da dođem sebi. I on će meni da kaže kako ne umem da očistim kupatilo? ON – koji još uvek brka lavabo i sudoperu?! Voleti i umeti – dva su para cipela, frknula sam i zaključala se u kupatilo, uz obavezno treskanje vratima. Mislim, tek da se zna gde sam.

Ama, na kraj pameti mi nije palo da ga sređujem. Mislim, kad nisi na kolenima i pritom ne inhaliraš domestos, kupatilo ima i svojih prednosti. Kao recimo, temeljno čišćenje lica, proučavanje vlastitih trepavica, depilacija nogu pincetom, piling celog tela, meditacija na ivici kade, prebrojavanje cvetova sa zavese tuš kabine, detaljan inventar kozmetike, hemije, iščitavanje uputstva za upotrebu sa šampona, balzama, mleka za skidanje šminke, prelistavanje prošlogodišnjih novina, sortiranje poruka na mobilnom, ćakulanje s Gagom, koja je sve vreme, naravno, onlajn.

Prvi put je pokucao posle sat vremena. Sve ono kao kulturno, ne žuri mu se, samo da proveri da l’ još mrdam. Posle sat i petnaest minuta počeo je da mi se nakašljava ispred vrata. Nakon toga mi je palio i gasio svetlo. (Ha, imam i sveće i šibicu, ne možeš mi ništa, u-ta-taaaa…!)

Oko pola osam je već krenuo da vileni. ‘Dubravka, izlazi više, šta radiš unutra tri sata…?’ ‘Šta te briga’, rekla sam. ‘Izlazi, čuješ li?’ ‘Ne čujem te ništa…!’ (E, tu sam već odvrnula tuš). ‘Izlazi, razvaliću vrata…!’ ‘Auuu, sad sam se uplašila, brrrrr…’ ‘Dudo… Dudili… izađi, kad te molim.’ (Aha, sad sam ti i Dudili…?) ‘Žurba je… Nemoj da idem u komšiluk, sramota. Požuri… Čuješ li, frka mi je’.

‘Da l’ da ga pustim?’, upitala sam Gagu. ‘Paaaaa… pusti ga’, rekla je posle kraće pauze. (Uvek je imala meko srce.) ‘Al’ prvo mora da ti obeća onu kremu što sam ti rekla’. (Dobro, ne baš toliko meko srce…)

‘Vladimire’, rekla sam i uhvatila se za kvaku, ‘znaš ona krema…’ Ključ ni da mrdne. ‘Ne paniči, čuješ li me’, apelovala je Gaga, svesna mog urođenog straha od zatvorenog, zaključanog i skučenog, a sada već i mračnog prostora. ‘Samo diši duboko, diši du…’ ‘Ama, diši ti’, rekla sam joj, ‘ovde ima vazduha koliko i u kutiji za cipele. Vladimire… zaglavilo se… ključ neće… čuješ li me… helou, dušo, …. gde si… upali mi to svetlo, platićeš mi za ovo… Dušo, srećo, medo moj, šećeru, razvaljuj… frka mi je….!’