Duda Alapača: Ne da se opisati
Juče smo kod tetka Dane otvorili sezonu slava, prejedanja i porodičnih okupljanja. Ono malo preostale familije skupilo se za velikim stolom, graja, galama, tetka samo tanca oko nas, da nekom nešto, daleko bilo ne zafali.
Kao i obično, pustih antene da čujem šta strina Zora priča. To kako je lepa, reče Zora i stavi ruku na grudi pa dobro udahnu. To kako je lepa, pa prijatna, to se, draga moja ne da opisati. Jel’ to Zora opet udaje ćerku, upitah Milanku koja se borila s prevelikom sarmom. Ma jok, reče mama. Prodaje garsonjeru. Mogu misliti, rekoh. Jel’ to ono pola sobe što im je pokojni deda ostavio…? Milanka klimnu. To nije garsonjera, primetih. To je udžerica s prozorom veličine šibice. Kome to misli da uvali..? Pusti je, reče Milanka. Znaš Zoru. Njeno je uvek zlatno pa taman da je najgore.
Znam Zoru. Godinama smo slušali priče o Zorinom “ranču“, na Divčibarama. Malo malo, eto ti nje s pričom, te bila na ranču, te tamo je prelepo, priroda netaknuta, a kuća – pamet da ti stane, nema šta nema, nameštena tip-top, eto – samo da čovek ode i uživa. I tako jednom kad smo bili dekintirani, setim se ja Zore i njenog rezervata pa kažem “strina, možemo li mi tamo s detetom da odemo na jedno nedelju dana…“ Može, kako ne može, još i pitaš…? Pa što ne reče ranije, Dudo draga, zjapi onolika kuća prazna, do sad ste mogli triput, ma deset puta otići.
Dade Zora ključeve, objasni nam kako da dođemo, pitam treba li mi šta, posteljine, praška za veš, peškira – ma kakvi, sve tamo ima – od igle do lokomotive. Spremimo se mi, krenemo, vozi, vozi, prođosmo dobro Divčibare, u mrklo doba noći stigosmo, kad ono – međutim. Kuća jedva stoji, struju isekli, vode nema, vece poljski, ranč od onog mraka ne stigoh ni da vidim. E mislim se, strina, sad sam ti uzela ključeve i nikad više. Prespavasmo nekako, onako obučeni, mislila sam dugo dal’ da se izuvam il’ da legamo u čizmama. Kad sam sutradan, pri dnevnom svetlu videla gde smo zanoćili – tri sam se dana od muke češala. Reko’ bežmo, Vlado, dok nismo štagod zapatili ovde. Toliko o Zori i njenom “ranču“.
Posle udavala stariju kćerku, to je tek trebalo čuti. Aj’ što je ona “em lepa, em prijatna“ al’ zet…?! Nema takvog u tri države. Školovan, vaspitan, ma ne zna se dal’ je zgodniji i ili pametniji. A od para ne zna prosto šta će. E sad, zli bi jezici rekli – Duda ljubomorna, al’ nisam, života mi, nego znam je k’o zlu paru. I nju i onu njenu a i zeta joj, dabome, znam. Nema pas za šta da ga ujede, silne škole upisao, završio nijednu, eno ga taksira, al’ što reče Zora “samo privremeno, dok se ne snađe“. Prošle godine izbio neki kuršlus, zet se spakov’o i vratio kod majke, cela familija ispirala usta, al’ ne da Zora trun na njega da padne. Kaže, prija bila bolesna, a on, dušica, eto kako je požrtvovan, pa čas kod majke, čas kod žene. A kunem se, pričala mi Milanka da su ga viđali da spava u taksiju. Što reče Zora – mučenik, radi treću.
Kako može, upitah Milanku koja je “probala“ šestu po redu vrstu kolača. Šta kako može? Kako može da laže a da ne trepne..? Može, Dudo. Može. Zato što je ubeđena, zaprave ubeđena u to što priča. Ali mama… Ništa “ali mama“, to je tako, možemo sad svi ovde u red stati i reći joj da njena garsonjera ne vredi kol’ko ova činija sarme, da joj je zet probisvet, i da nije rodila mis univerzuma, ona će reći da nismo u pravu. Zna Zora znanje, ja da ti kažem. Marketing je to, zaključi Milanka i stade da zagleda grilijaš štanglice. Džaba joj marketing, rekoh. A ti, mama, smanji malo doživljaj, znaš da ne smeš slatko, a meteš li meteš, eto samo te gledam. Posle ćeš mene da zoveš u pola noći da te vodim u hitnu. Pusti me Dudo, molim te, reče Milanka i odmahnu rukom. Pa nije ni ovo svaki dan. Dano, mnogo su ti lepo ispale ove bajadere, vidi se da nisi trpala mleveni keks k’o prošli put, nego čiste orahe… Majka ti je, kanda, opet u elementu, upita Vlada i munu me laktom. Kanda da jeste, rekoh.
A i Zora se raspričala, vidim… Teta Zorka, jel’ vi to prodajete onaj vaš stančić, prebaci Vlada preko stola. Neeeee, pričam Stani kako krasnu kćerku imam, jel’ tako Dudo, ti je poznaješ, eto ti reci, mi majke umemo da budemo pristrasne… Jeste, jeste, rekoh. I lepu i pametnu. Još samo da je udamo, bože zdravlja, reče Zora i uzdahnu. A ti znaš da Stana ima sina…? Znam, Zoro, znam. Lep momak, i pametan, a sam, jadničak, pa velim – a što da se ne druže deca…? Pa jel’ tako…? Tako je, stadosmo svi da klimamo. A nije ni ova moja – repa bez korena. Ne bi ja nju za svakog dala. A Stano, da vidiš tek ranč kakav imamo… To sve, danas sutra, deci ostaje, pa neću ja u grob poneti… Kakav je ranč, Dudo, ajde reci – ti si bila… Ranč je, Zoro, šta da ti kažem – prosto se ne da opisati. Eto.