Čemu nas uče “ludaci” u porodici?
Osobe koje imaju iskustva sa labilnim članovima porodice, prepoznaćete po smirenosti, razumu i toleranciji. Onaj ko prihvati na sebe brigu o neodgovornom i labilnom partneru ili roditelju, kao i onaj ko odraste uz roditelja ili brata ili sestru koji su malo na svoju ruku, nauči da preuzima svu odgovornost i da to čini mirno, koliko god je u stanju.
Foto: Gulliver/Thinkstock
Kad sa njima razgovarate, shvatićete da oni uopšte nisu tako mirni, da ih odnos sa labilnim članom porodice veoma uznemirava, ali da stalno ulažu napor da ne pobesne, da ne budu suviše grubi, da budu razumni i za sebe i za onog ko to baš i nije. Pri tom, oni stalno pokušavaju da sebi objasne ponašanje porodičnog ludaka i nikad ne uspevaju do kraja da opravdaju njegove postupke tom labilnošću, bilo da ona već ima neku dijagnozu ili je još uvek anonimna.
Neuroza, paranoja, šizofrenija, manična depresija, bipolarni poremećaj, ili šta god drugo, ne znače ništa onome ko mora da živi sa vlasnikom dijagnoze i da se stara o njemu. Teško je pomiriti se sa tim da su vitalni delovi ličnosti koji su sačuvani i često dominantni u ponašanju labilnih osoba samo fragmenti onoga što poznajemo kao pravo lice te osobe, trenuci ravnoteže, koja može da održava privid samo neko vreme, dok se ne pojavi okidač.
A vi ne znate u čemu je taj okidač, jer može da bude apsolutno u svemu. Zato je najbolje da vaše ponašanje uvek bude isto – kao sa detetom. Prijazni i vedri, ali na oprezu, spremni da budete strogi i da naredite ako treba, ili da tešite, umirujete i ubeđujete, u zavisnosti od tripa koji se trenutno nameće.
Naučite da imate posla sa bolesnikom kome nikada neće biti bolje i čiji se dobri periodi uvek okončaju nekom dramom, kao da su oni samo mirovanje vulkana koji kuva iznutra i nekontrolisano bljuje vatru kad proradi, u trenutku koji ne možete uopšte da predvidite.
Naučite da se nosite sa svojim besom i nemoći, a to naročito dobro naučite ako je ludak vaša rođena majka ili otac, koji se nikad nisu o vama brinuli onako kako roditelj treba da se stara o detetu, jer nisu bili u stanju, jer je ludilo uvek bilo u najavi, samo su vitalni fragmenti ličnosti bili jači i dominantniji, čistom snagom mladosti i zakona postepenog urušavanja te snage. Jer to je ujedno i snaga da se drži poklopac na potisnutim sadržajima, koja sa godinama slabi, dok labilna osoba sasvim ne odustane od pokušaja da drži sebe pod kontrolom i da odgovara na zahteve svakodnevice, porodičnog i uopšte, odgovornog života odrasle osobe.
Ludaci su uvek puno srećniji kad totalno dignu ruke i prepuste svu odgovornost stabilnim osobama oko sebe. A onda ih vi gledate kako su se najzad vratili u emotivno i ego stanje deteta, jer su potpuno prestali i da pokušavaju da odrastu i sazru i da i pred sobom i pred drugima glume da im je to uspelo. Gledate tu potpunu sebičnost za koju ne možete da ih prozovete, jer je to egocentričnost deteta, koje je sigurno u svom svetu, koji se sav sastoji od njegovih potreba.
Labilni nemaju mnogo potreba, jer su sveli svoj svet na tesne okvire u kojima se ništa naročito ne događa, osim što prolaze dani.
I to su vaši najbliži. Krv, genetika. Ima li toga u vama? Hoće li se pojaviti u vašoj deci? Da li su vaši ludi roditelji imali izbor, koji nisu umeli da naprave? Da li bi bili drugačiji da su se dozvali, izborili za sopstvenu integraciju, da su tražili pomoć i lečili se, umesto što su glumili da se uklapaju u odgovoran porodični život? Da li biste vi bili drugačiji? Srećniji?
Samo nastavite da preispitujete sebe, jer to je ono što vam ludaci ostavljaju da uradite – za sebe, za njih, za prošlost u kojoj su ostale njihove neiskorišćene mogućnosti, za buduće generacije koje neće morati da žive sa ludacima da bi izrasle u stabilne, odgovorne i zrele osobe i koje neće morati da uče da neguju i čuvaju životnu radost uprkos ludacima.
Mnogo se nauči, kad živite sa labilnim osobama. Naučite barem sve ono što one nisu uspele i nikada i neće.