Categories Inspiracija

Milica Stefanović: Moja ljubav je planinarenje

brankicaRazgovarala: Brankica Treskavica

Milica Stefanović je već je sedam godina u kompaniji Coca-Cola, a od početka se bavi komunikacijama – prvo u Srbiji i Crnoj Gori, a danas u pet zemalja regiona. Iako je dugo u istoj sferi, kaže da se zapravo stalno nešto menja, pre svega zbog prirode posla i dinamičnosti same kompanije.

Coca-Cola je nepresušan izvor znanja, jer ono što znaju njene kolege bilo gde u svetu, primenjuje i tim koji radi u Beogradu. Zahvaljujući Coca-Coli, doduše indirektno, Milica je pronašla i svoju omiljenu vanposlovnu aktivnost, a to je planinarenje.

Milica Stefanovic, Coca Cola‘Pre četiri godine smo započeli projekat za Vlasinu, gde je izvor naše Rose. Želeli smo da tu primenimo znanje koje imamo o razvijanju brendova i tako pomognemo regionu da iskoristi potencijale u aktivnom turizmu. Iako je to bio moj prvi susret sa planinom, osećaj je bio kao da sam se vratila staroj, velikoj ljubavi’, kaže Milica.

‘Kad čovek u prirodi provede 5-10-12 sati, oseća da kroz njegovo telo struji potpuno nova energija. Prvih sat-dva se po mislima motaju svakodnevne brige i planovi, ali u šestom-sedmom satu vas je priroda već potpuno preuzela. Najkraće rečeno, u Beograd se vratim resetovana. Osećam da mogu da stvari sagledam onakvim kakve jesu, otpornija sam na stres… Kad se izmaknete, shvatite koliko je sve što nam se događa relativno i koliko smo svi mi relativni u odnosu na svet oko nas. To mi jako pomaže i u poslu’.

■ Da li ste, prethodno, išli na neku rekreaciju, jer planinarenje iziskuje kondciju?

Uvek sam nešto vežbala, ali to nije bilo ništa posebno. Podrazumeva se da nisam odmah krenula na najviše vrhove, već sam počela od onih po Srbiji. Provodeći vreme na planini i hodajući po njoj, čovek ojača i noge i leđa, pa može sve više i više. Kad govorim o planinarskim počecima, ne mogu da ne pomenem veoma koristan sajt www.outdoorserbia.com, jer na njemu mogu da se nađu zanimljive priče o planinarskim i biciklističkim turama u Srbiji i okruženju.

■ Koji je bio vaš prvi ‘ozbiljniji’ vrh?

Bobotov Kuk
Osvojen Bobotov Kuk: Milica sa kumom Anom

Bobotov Kuk u Crnoj Gori. Pošla sam s najbljom drugaricom i njenim prijateljem, razmišljajući – hajde da lepo provedemo dan, pa da vidimo dokle ćemo stići. Naravno, pre no što ćemo poći iz mesta Sedlo, na Žabljaku, raspitali smo se kuda, kako i šta, ali to mi je bio prvi izlet bez društva nekoga iskusnijeg. Nikada ranije se nismo susreli s mapom i sami planirali svoj dan. Pre tog puta prijatelji su mi rekli – samo nemoj ići na Bobotov kuk, a sve drugo će biti super. Međutim, dok smo gledali kartu, nama on uopšte nije delovao strašno, pa smo – kao što obično biva – hteli baš tamo. Rekli smo penjaćemo se do toliko sati, pa ćemo se vratiti, bez obzira dokle smo došli, da nas ne bi uhvatio mrak. Uspon je bio prihvatljiv, ali problem nastaje kad se dođe pred sam vrh, jer je teren stenovit, pa bukvalno morate da se oslanjate i na ruke i na noge. Upravo tu, nadomak vrha, bili smo u vreme kad smo nameravali da se zaputimo ka podnožju, ali – kako se ne popeti na 2.500 metara? Sledeći vrh, koji je za mene predstavljao izazov, bio je Mulhacen, najviši vrh Siera Nevade u Španiji, koji je visok gotovo 3.500 metara. Moj mladić i ja smo odlučili da letujemo u Španiji, stavili bicikle na automobil i krenuli…

Na vrhu Mulhacena
Na vrhu Mulhacena

■ Da li je on uz vas zavoleo planinarenje?

Ne, na planinarenju smo se upoznali. Upravo zato naši planovi za odmore i počinju od toga gde se nalazi koji vrh. Siera Nevada je za mene bila vrlo naporna, jer je taj avgustovski dan u Španiji bio veoma topao, a penjanje je trajalo 12 sati. Međutim, na mene je najjači utisak ostavilo to što sam, kad je naišao jako vertikalan deo, pomislila da više ne mogu. Pošto je u blizini bila grupa planinara koja se spremala da tu kampuje, nameravala sam da ostanem s njima i sačekam dečka, jer što se on ne bi popeo na vrh kad ima snage. Seli smo, predahnuli, gledali sedam jezera koja na toj visini izgledaju neverovatno… Za to vreme sam se odmorila i pomislila ’ajde još malo, da vidim koliko ću moći i malo po malo… Na toj visini se već teže diše, brže se umarate, ali – sitgosmo do vrha. Znali smo da što pre treba poći ka podnožju, jer je noć bila sve bliža, ali je na vrhu bila fantastična energija. Svi, koji su se tog dana popeli, već su krenuli da silaze, pa smo na samom vrhu ostali samo nas dvoje. Nedaleko od vrha postoji kapelica, sagrađena – ni sama ne znam kako – veoma davno, pa je već polusrušena. Kraj nje je bila grupa planinara, koji su se spremali da tu kampuju. Pričali su o istorijatu te kapele, kako je vrh dobio ime… Pred nama se pružao pogled, koji daje osećaj da ste na vrhu sveta. Mene je dodatno radovalo saznanje da sam uradila nešto što nisam verovala da mogu. Povratak je bio velika avantura, jer smo već ušli u noć. Neobičan je osećaj kada vidite selo u koje treba da dođete, ali nikako da stignete do njega. Kad smo konačno zakoračili na asfalt, oboje smo bili toliko zadovoljni, da smo spontano legli.

Kako je Milica osvojila Kilimandžaro, moći ćete da pročitate u magazinu „Lepota i zdravlje“ koji izlazi 20. februara!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA