Sve čari Crne Gore koje sam slučajno upoznala

Montenegro, zove tebe, zove mene, melodija je koja mi se vrzma po mislima svaki put kad treba da krenem u Crnu Goru. Tako je bilo i poslednjih dana jula, kad su NTO Crne Gore i TO Bara i Ambasada Crne Gore organizovale upoznvanje ili ponovni susret sa Perastom, Barom, Skadarskim Jezerom…

Foto: Brankica Treskavica

Četvrtak

Naša prva stanica u Crnoj Gori, ako ne računamo benzinsku pumpu, bila je Lipska pećina, koja je od Cetinja udaljena samo pet kilometara. Dočekao nas je Tomo Knežević, izvršni direktor, koji je uz reči nemojte mi nešto zameriti, ja nisam profesionalni vodič, obilazak ove fascinantne pećine učinio nezaboravnim. Žao mi je što nismo snimili njegovu priču jer sam sigurna da bi bila hit na YT, a broj posetilaca pećine bi znatno porastao. Ovako, ostaje mi da okačim nekoliko fotografija, a onima koji će krenuti u Lipsku pećinu savetujem da ponesu neku deblju jaknu jer je temperatura i zimi i leti između osam i 12 stepeni. Šaleći se da smo postali pravi pećinski ljudi, krenuli smo u Petrovac. Tu, na večeri, prvi put je postavljeno pitanje – ko će, poslednjeg dana boravka u Crnoj Gori, ići u kanjon Nevideo? Ispostavilo se da je taj kanjon bio lajtmotiv ovog putovanja, ali o njemu ću kasnije…

Petak

Alarmi na telefonima su se oglasili mnogo pre nego što smo želeli, ali – čekao nas je Bar. Oni, koji su već bili u ovom gradu, zaključili su da se baš izgradio i da je u njega uloženo dosta para, a mi ostali smo mogli samo da kažemo da je neuporedivo lepši nego što smo mislili. Jedva da smo stigli da se upoznamo sa Nedom Ivanović, predsednicom TO Bar i njenim saradnicima i ekipom iz turističke organizacije Bara, a već smo se vozili ka Virpazaru. Dobro, stigli smo da uradimo i poneku fotkicu…

Virpazar je gradić iz kojeg se kreće na plovidbu Skadarskim jezerom. Mogla bih da pišem da je najveće na Balkanu, da dve trećine jezera pripada Crnoj Gori, a jedna Albaniji, da… No, što bih to pisala, kad sve što vas zanima možete naći na internetu. Ono, što smo mi našli u tih nekoliko sati, bio je osećaj istinskog zadovoljstva. Kraj našeg brodića je plutalo hiljade i hiljade lokvanja, jezero je blistalo na suncu, vetrić je donosio svežinu pa nam nije bilo pretoplo, trio Joks je pevao i svirao kao da nisu bili angažovani, već da su krenuli na plovidbu i odlično se zabavljaju. Još jednom bezbroj pozdrava za Veselina Frenkija Bogićevića, Dejana Kneževića i Miodraga Žunića. Plaža Pješačac i ručak kod čika Raše, koji je svoj restoran pravio bukvalno kamen po kamen, takođe spadaju u dolce vita trenutke.

Da nas je neko pitao šta bismo želeli, kad smo se poneseni atmosferom i lepotom Skadarskog jezera vratili u Virpazar, verovatno bismo rekli – da se vratio u hotel i odemo na plažu, ali u planu je bila poseta vinariji Ivice Pejanovića. Da nismo otišli, mnogo bismo propsutili. Ivica je bio divan domaćin, a kolege, koje za razliku od mene umeju da uživaju u vinu, tvrde da je fantastično. Ja to mogu da kažem za sir, pršutu, projice…

Uveče je na šetalištu bilo pedeset lepo dizajniranih tezgica, na kojima su bila domaća vina, maslinova ulja, med… Kad smo naišli na Ivičinu tezgu, obradovali smo se kao das mo videli nekog iz familije. Na bini, koja se nalazi na kraju šetališta, svakog vikenda se održavaju koncerti u okviru manifestacije Ljeto sa zvijezdama. Te subote su bile najavljene etno grupe, što nama nije delovalo obećavajuće, ali – ogrešismo dušu jer smo dobar deo večeri uživali u neetno pesmama. Mi, koji smo bili za stolom sa Slobom Stefanovićem, imali smo dodatno muzičko zadovoljstvo, a i po ko zna koji put smo mogli da zaključimo da ovi iz Pozorišta na Terazijama baš znaju da pevaju.

Pre no što ćemo krenuti na šetalište, Nina iz turističke organizacije Bara, obradovala nas je vilinim paricama. Legenda kaže da se na padinama Sutomora nalazi Vilina pećina, te da su vile – kad su odlazile iz nje – bacale pare, ostavivši u amanet da svakoga ko pronađe bar jednu vilinu paru prati sreća u životu.

Pročitajte i… Oaza u Kotoru: Hotel Casa del Mare – Pietra

Narednih dana bilo je sve lepše. Šta je Brankica zabeležila u subotu i nedelju, pročitajte na sledećoj stranici… 

Foto: Brankica Treskavica

Subota

Dan za plažu… i to Kraljičinu. Tih nekoliko slobodnih sati iskoristila sam da se vidim sa Jelenom Vukić, nekad Trninić. Sprijateljile smo se tokom sijaset intrevjua, koje sam s njom radila dok je bila jedna od naših najuspešnijih manekenki. Kad se prvo zaljubila, a onda udala za Mihaila Vukića, preselila se u Bar. Danas je to njen grad, o kojem mi je pričala s ljubavlju i sa zadovoljstovm slušala koliko nam se dopao. Kad sam, za ručkom, videla društvo koje je bilo na Kraljičinoj plaži, čula sam da se takvo more nigde više ne može naći. Pa, znala je kraljica đe će da se kupa i školjke skuplja.

Predveče krećemo u stari deo Bara, a na putu do njega zastajemo kraj masline koja ima sertifikat da je stara 2.240 godina. Fascinantno je posmatrati nešto što je živo, a postoji više od dva milenijuma. Legenda kaže da ćete – ako tri puta napravite krug oko masline – biti zdravi, imati sreće u ljubavi i para. Jedan, dva, tri… ‘Ajd’ još pola kruga, da se maslina ne zabroji ili da ne pomisli da nam nije dovoljno stalo.

Kad smo došli u stari deo grada, shvatila sam zašto su nam dve Irene, koje su nas povele na ovaj put, napisale da ponesemo patike. Posle obilaska, što bi rekli u turističkim vodičima, istorijskih znamenitosti, došli smo u čaršiju. Bila je prava šteta što je mrak već pao, pa nismo mogli da je dobro osmotrimo, ali nam je to bio dobar izgovor da se prijavimo za neku novu turu, ali na proleće, kad u čaršiji tokom dana ne bi bilo pretoplo. Sladoled i neodoljivi kolači iz poslastičarnice Karađuzović, koja postoji od 1934. godine, zaslužuju posebnu priču. Ovo posesbna priča nije fraza, već najava teksta koji ću brzo napisati. Sada ću samo pomenuti da sam tu našla najneobičniji suvenir – puslice. Budući da ih moja drugarica obožava, kupila sam ih i – pazila na njih do Beograda. Stigle su žive i zdrave.

Nedelja

Foto: Brankica Treskavica

Dan za povratak, ali i dan D, tačnije dan KN. Mnoge je od početka puta mučila hamletovska dilema – biti ili ne biti (u kanjonu Nevidio)? Za mene, koja sam ekstremnim sportom smatrala penjanje i spuštanje Kameničkom ulicom, dok sam studirala – od početka je sve bilo jasno. Na kraju kanjon dobija dvotrećinsku većinu i 12 hrabrih kreće u nepoznato, u nešto što se prepričava godinama… Budući da je i ova priča suviše zanimljiva da bi imala samo pasus u dnevniku s putovanja, za par dana ćete moći da pročitate kako je poslednji osvojeni kanjon u Evropi doživela jedna od Irena. Doduše, doživela ga je i druga Irena, i još nekoliko devojaka iz grupe, ali Irena S. je prva na Instagram postavila fotografiju iz kanjona, na kojoj ona i njen spasilac izgledaju kao za reklamu.

Neko ode u kanjon, neko u istoimeno etno selo. Neko je skakao sa litica, plivao, ronio, penjao se, a neko je posmatrao planine, udisao vazduh kakav postoji samo na skoro hiljadu metara nadmorske visine, slušao zvuk zvonceta okačenog oko vrata šarulje koja je nedaleko pasla, jeo hranu koja nije prošla kroz kvantaš pre no što će doći na naš sto… Ne pamtim kada sam probala hlab poput onog u Nevideu. Toliko sam bila oduševljena njime, da su mi domaćini – na polasku – spakovali ceo, tek ispečen. Bio je to moj drugi gastro suvenir.

Sumrak je počeo da pada kada je stiglo društvo iz kanjona. Srećom, niko nije bio ni ugruvan, ali da je bilo upala mišića u najavi – bilo je. Bilo je i priča koje su me podsetile na intervjue koje sam, svojevemeno, radila sa učesnicima Survivora.

Bližila se noć kad smo krenuli kući… Nadam se da kilometri neće umanjiti dejstvo masline i vilinih parica.