LJUBAVNA PRIČA: Najbolja drugarica „otela“ mi je momka

by | 17 novembra, 2009

Od detinjstva smo nas troje bili nerazdvojni. A onda su moja najbolja prijateljica i naš zajednički drug nestali iz mog života, ne javivši mi se da odlaze iz grada. Sedam dugih godina patila sam za njima sve dok Jasmininin otac nije umro. Njegova smrt ponovo nas je spojila, ponovo smo bili „trojka“ o kojoj se šuška u gradu. Gordijev čvor naše veze razrešila je Jasmina, onda kad sam ostala u drugom stanju

 

Najbolje drugarice

 

Živim u provincijskom gradiću u koji decenijama ne stižu nikakve promene uprkos svetu koji džinovskim koracima grabi napred. Naprotiv, čini mi se da se naš gradić vratio nekoliko koraka unazad jer su u njemu ukinute dve srednje škole po kojima je bio poznat u široj regiji.
– Kad sam bila u tvojim godinama, naše ulice svakog jutra vrvele su od đaka, a subotom uveče korzoom nisi mogao da prođeš od mlađarije. Da ne pominjem sale za ples u kojima smo se okupljali i susretali sa svojim simpatijama. Tako sam upoznala tvog oca Borka, zavoleli smo se i venčali – često se moja mama Slavica s nostalgijom prisećala svoje mladosti, vremena kada je pohađala učiteljsku školu.
– Tebi je, majko, pala „sekira u med“ jer si se udala za službenika, zaposlila si se u gradu, pa nikad nisi gacala seosko blato kao mnoge tvoje koleginice – ponovila sam očeve reči, na šta se ona slatko nasmejala.
– Da, reklo bi se da sam imala sreće jer sam se udala za voljenog čoveka – priznala je mama.
– I ja ću se udati za svog voljenog čim se zaposli, a verujem da to neću dugo čekati jer je Momir stručnjak za kompjutere a takvi su danas na ceni.
Majka me sumnjičavo odmerila.
– Ali, takvi momci na ceni su i među devojkama, kćeri moja!
– Majko, pa mi smo od detinjstva nerazdvojni…
– Ko zna: Jasmina ili ti, a možda će na kraju biti neka treća! – rekla je mama dodavši uzgred: – Mislim da mu je Jasmina po svemu bliža.
Jasmina bliža Momiru! Ne znam po čemu je to mama mogla da zaključi. Sigurno nije tako, pomislila sam pustivši mamu da misli šta hoće. Jeste da je moja drugarica lepša od mene, ali ne voli ga kao ja, a on to dobro zna, tešila sam se mada se stvarnost pokazala drugačijom.

 

Srećno odrastanje

Nas troje stanovali smo u istoj zgradi, pohađali smo istu osnovnu školu, zajedno smo odlazili u diskoteku, čak smo plesali utroje. Bili smo nerazdvojni. Doduše, u poslednje vreme družili smo se sve manje jer smo bili okupirani učenjem. Onda je počeo rat koji je, na sreću, nekim čudom zaobišao naš gradić. Ratni događaji stizali su nam samo posredstvom TV ekrana kao da se to događa u Africi ili bilo gde drugde na planeti Zemlji, sve do onog dana kada su mog brata Marinka pozvali u vojsku, a Momir i Jasmina otputovali su nekud ne spomenuvši mi da će otići.
– Verovatno se ovde nisu osećali sigurno – objasnila je njihov odlazak Momirova majka Dara mada meni ništa nije bilo jasno.
Možda su njih dvoje samo čekali pogodan trenutak da ne bi morali da mi priznaju šta se među njima dešava, pa da sama shvatim da je sve dotad zapravo bila moja puka iluzija. Ne, nisam mogla da prihvatim činjenicu da Momir voli Jasminu više od mene. Srušio se moj svet i više nisam verovala nijednom muškarcu. Zavukla sam se u svoju ljušturu.
U međuvremenu sam počela da radim u opštini pa sam, provodeći mnogo vremena za kompjuterom i među papirima, izgubila svaki smisao za druženje. Brat Marinko vratio se iz vojske i oženio pa sam odlučila da se iselim iz roditeljskog stana. Zato sam iznajmila stan u istoj zgradi, vlasnici su ga početkom rata napustili i ostavili na brigu Jasmininom ocu, svom prvom komšiji.
– Sećam se vašeg detinjstva i još mi često u ušima odzvanja vaš veseli smeh, Anja. Bože, kako se sve odjednom izmenilo. Jasmina je otišla s Momirom, a moja žena Nermina ne vraća se iz Bosne. Obe su me ostavile samog, a noge me sve manje služe – jadao se Tomo ne sluteći koliku mi je patnju nanela upravo njegova kćerka, moja najbolja prijateljica Jasmina. Otela mi je moju jedinu ljubav i, evo, prošlo je sedam godina a da mi se nisu javili. Nikad joj to neću oprostiti, bezglasno sam ponavljala gledajući njenog starog i bespomoćnog oca.
– Ako se moja žena uskoro ne vrati, da li bi mi ti, Anja ponekad skuvala i pospremila stan jer nemam nikog bližeg od tebe. Platiću ti, znam da ti plata nije dovoljna za pokrivanje svih troškova – molile su Tomine oči skrivene u spletu bora, sa strepnjom očekujući moj odgovor.
– Hoću, čika Tomo! Vrlo rado ću vam donositi sve što vam treba iz prodavnice i pomoći ću vam u svemu ostalom jer ionako nemam o kome da brinem. Otkad se moj brat oženio, za mene više nema mesta u kući moje mame, ali ne smem da se ljutim jer su samo ispoštovali pređašnji dogovor. Naime, moji roditelji računali su na to da ću se udati i osloboditi mesto svom bratu kome su namenili stan, a kako se meni bliži trideseta, Marinko nije mogao da čeka. I vreme je da se osamostalim, zar ne, čika Tomo?
– Naravno da je vreme, ali, zašto se ne udaš, Anja? Lepa si i obrazovana devojka pa ne verujem da momci nisu zainteresovani za tebe.
– Ma, jesu, ali kad devojka neudata dočeka tridesetu, znači da je svesno odabrala život usedelice. Ne čeznem za porodicom jer mi se čini da je u ovo ludo vreme neodgovorno rađati decu.
– Možda si u pravu, dete moje! činio sam sve za svoju porodicu, želeo sam da budemo srećni, a na kraju sam ostao sam, kao panj spržen gromom. Ali, ima i nesrećnijih od mene – pokušavao je da se uteši mada se na njegovom bledom licu odražavala duša izmučena bolom i dugotrajnom uzaludnom nadom u povratak njegove Nermine. I kćerka ga je zaboravila. Tek ponekad mu je poslala čestitku za Novu godinu.
Otada sam redovno brinula o Tomi kao da mi je rođeni otac bez koga sam prerano ostala. On me uvek voleo i nije bio kriv što mi je njegova kćerka preotela Momira.
Tako su prolazili dani mog jednoličnog života kakav sam sama odabrala. Budući da je Tomo bio u vezi sa vlasnicima stana u kojem sam živela, a oni, ostareli, smestili su se u starački dom, sredio mi je da povećanom stanarinom otkupim taj stan, i za to ću mu do groba biti zahvalna.

 

Tomina sahrana

 

Te jeseni Tomo se razboleo od gripa i, uprkos mom insistiranju, nije želeo da ode u bolnicu pa, kad ga uhvatila upala pluća, nije mu bilo pomoći. Umro je držeći me za ruku, a njegova poslednja želja bila je da ga u tišini sahranim, bez objave njegove smrti u novinama. Mada kćerku i zeta nije spominjao, smatrala sam svojom dužnošću da im javim, pa sam morala da pretražim pokojnikove papire u potrazi za njihovom adresom. Tim svojim ćutanjem o Momiru i Jasmini pokušavao je da me zaštiti jer je očito znao koliko mi je teško to što su me izneverili.
Našla sam adresu i obavestila sam ih telegramom jer telefonskog broja nije bilo. Organizovala sam sahranu uverena da njih dvoje neće doći, a u našem mestu pogreb nije mogao dugo da se odlaže.
Na ispraćaj je došlo neočekivano mnogo naših sugrađana jer je Tomo u tom mestu proveo čitav život i mnogi su ga poznavali. I dok sam, stojeći pokraj odra primala izraze saučešća umesto pokojnikove kćerke i zeta, proživljavajući bol sličan onom kada je na odru ležao moj rođeni otac, odjednom su se pogledi prisutnih usmerili prema ulazu u mrtvačnicu, na kojem su se pojavili njih dvoje – Momir i Jasmina. Stigli su doslovce u poslednjem trenutku. Kad mi se Jasmina bacila u zagrljaj, mislim da sam istog časa zaboravila sve… I, kada smo utroje, onako zagrljeni u zajedničkoj tuzi stajali pokraj rake u koju je spušten kovčeg, na licima nekih naših komšija moglo se pročitati neizgovoreno pitanje: „Ma, je li moguće da im je Anja oprostila?“ Da su samo mogli da zavire u moje srce, pronašli bi odgovor. Ista ona osećanja duboke povezanosti između nas troje od detinjstva istisnula su iz mog srca svu srdžbu i ljubomoru, osećala sam se kao da sam ponovo rođena, i to sa uspomenama.
Posle neprijatnog udaranja ilovače po kovčegu odjednom je zavladala tišina, a sa groblja su, s lopatama na ramenima, odlazili i grobari. čulo se samo tiho šumorenje vetrića u krošnjama čempresa dok smo se nas troje gledali – bila je to mešavina onemoćale ljubavi, sažaljenja i neverice. Pitali smo se da li je to stvarnost ili samo projekcija želja iz proteklih godina razdvojenosti. Primetili smo da smo jedini živi stvorovi među spomenicima poređanim u nizovima.
Krišom sam promatrala njihova lica koračajući između njih dvoje. Momir se promenio, nije više bio dečak, postao je muškarac koji lepotom i sigurnošću odaje prerano stečenu zrelost.
Jasminino lice jedva da je odavalo bilo kakva osećanja, a neka tupa ravnodušnost kao da je nagoveštavala da se prepušta sudbini. NJen, inače očaravajući osmeh, delovao je poput grča koji se nazirao ispod debelog sloja šminke na usnama.
Kad smo došli do našeg sprata, zaustavili smo se pred vratima mog stana, a njih dvoje su čekali da otključam mada sam im dala ključeve stana pokojnog čika Tome, koji je sada pripadao njima. Sedeli smo za stolom pijuckajući sokove i ćuteći, kao da svako od nas traga za svojim, ili možda za našim zajedničkim, izgubljenim vremenom pokušavajući da u sopstvenoj prošlosti pronađe neko uporište gde će sabrati svoje uspomene.
– Volim ovaj grad i predlažem ti, Jasmina, da se vratimo iz inostranstva i da nastavimo tamo gde smo stali. Jeste da su se okolnosti promenile ali, zahvaljujući ušteđevini, možemo da započnemo neki posao. Mislim da bi bilo pametno da po povoljnoj ceni kupimo neko napušteno seosko imanje i da proizvodimo voće i povrće…
– Može li se nešto drugo očekivati od agronoma? – rekla je Jasmina, iz čijeg glasa nisam mogla da zaključim da li odobrava ili odbija Momirov predlog.
– Ništa mi pametnije ne pada na pamet, a u proteklih sedam godina stekao sam solidno iskustvo upravo u tom poslu. „Ispekao sam zanat“…
Momir je neumorno izlagao svoje zamisli u vezi sa budućim poslom pa sam se čak i ja uključila nudeći predloge, baš kao nekad kad smo se dogovarali kuda ćemo na ples, zaboravljajući pri tom da mi nismo više „nerazdvojna trojka“. Ja sam samo ljubazni domaćin bračnom paru koji namerava da nastavi tamo gde su njihov život naprasno prekinule novonastale promene u našoj zemlji, pomislila sam zavideći Jasmini što je njoj pripao naš zajednički dečko. O svemu smo razgovarali, osim o nama. Nismo, očigledno, imali ni želje, ni snage, ni hrabrosti da se prisećamo onih dana kada su njih dvoje napustili ovo mesto. čudilo me je to što nemaju dece, a prošlo im je dragocenih prvih sedam godina
– Očev stan je u mnogo boljem stanju nego što bi čovek mogao da očekuje, ali ću ipak sve stvari da poklonim Crvenom krstu, a zidove i vrata osvežiću novom bojom – rekla je Jasmina. – Naći ću majstore, a tebe ću, Anja da zamolim da nadgledaš poslove.
– Hoću, vrlo rado, jer sam ionako navikla da navraćam u taj stan kad sam obilazila čika Tomu…
– Nikad neću moći da ti se odužim jer si se umesto mene brinula o mom starom ocu. Najviše me je zabolelo kad sam pročitala u njegovom poslednjem pismu: „Da mi nije Anje, odavno bih bio pod zemljom“.
– Pošto sutra putujete, prespavajte u mom stanu, a ja ću kod mame – predložila sam im znajući da ne nameravaju da prenoće u svom stanu dok ga ne preurede.
– Prihvatićemo tvoj predlog ali uz uslov da i ti ostaneš s nama. Pa, nismo stranci, Anja! – rekao je Momir gledajući čas Jasminu čas mene dok se nas dve nismo istovremeno uglas nasmejale. Od tog trenutka reči su mnogo nesputanije potekle a potom smo se setili da smo gladni i naručili smo gotova jela iz obližnje picerije.
Bila je to prva, od mnogo noći provedenih utroje.
Momirov plan o našoj zajedničkoj budućnosti uskoro smo realizovali, i uprkos zlobnim nagađanjima okoline, slažemo se živeći utroje.
Otkad su na našoj maloj farmi mnogi meštani pronašli zaposlenje, mnogi od njih nas sa simpatijama, a drugi sa zluradošću nazivaju „zajednicom tri naroda“ što mi, zapravo, i jesmo.
Naša „trojka“ verovatno bi i dalje egzistirala u slozi i ljubavi da ja nisam zatrudnela. Kad su mi na ultrazvučnom pregledu konstatovali da nosim dvojke, u prvi mah sve troje smo se veoma obradovali, ali smo se i zamislili nad tim kako da sprečimo burne tračeve koji su o nama počeli da kolaju po celom kraju.
– Da rešimo zavrzlamu koja u stvarnosti ne postoji, ali nas kao takve doživljava svet oko nas. Nas dvoje, Momire, treba da pokrenemo brakorazvodnu parnicu pa se ti i Anja venčajte da deca ne budu rođena vanbračno, a ja ću da se udam za traktoristu Matiju. Otkad je njegova kćerka ostala bez majke, prilepila se za mene kao čičak. Draga mi je kao da sam je rodila pa verujem da je ovo najbolje rešenje za sve nas – presekla je Jasmina Gordijev čvor rešivši tako problem od kojeg smo svi bežali.
Možda će ova priča nekome izgledati nestvarna ali, zar život nije najčešće splet neobičnih okolnosti, pa prema tome i neobičnih priča?

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.