Na meti zlobne šefice

Zahvaljujući rođaki Miri, otputovala sam u Švedsku da tamo živim i radim ali o poslu više medicinske sestre mogla sam samo da sanjam jer mi nisu priznali diplomu iz otadžbine. Kolege su me lepo prihvatile a pacijenti zavoleli, samo me je glavna sestra, Poljakinja Danuta od prvog dana otvoreno mrzela. Kasnije sam shvatila zašto…

Moja rođaka Mira već tri godine radi kao medicinska sestra u jednoj privatnoj bolnici u Švedskoj. Od prvog dana uporno me je pozivala da joj se pridružim:

– Zašto sediš besposlena u Srbiji? Uči švedski! U mojoj bolnici nema dovoljno osoblja, a ti si završila višu medicinsku školu. Sigurna sam da ćeš se ovde odmah zaposliti.

I tako sam prionula na učenje švedskog. Prošle jeseni doputovala sam kod nje u gradić Gavle na Baltičkom moru. Za nekoliko meseci stekla sam potrebna uverenja na kursevima švedskog jezika i prijavila sam se za rad u bolnici. Ali, o poslu više medicinske sestre mogla sam samo da sanjam jer mi nisu priznali diplomu iz otadžbine. Morala sam da počnem sa dna službene lestvice. Primili su me da radim uglavnom u noćnoj smeni kao niža bolničarka.

Bila sam zadovoljna jer su me pacijenti odmah prihvatili. Govorili su mi da imam laku ruku kad dajem injekcije i da bez problema pronalazim venu kada vadim krv. Zahvaljivali su mi se što im osmehom i vedrim raspoloženjem donosim toplo sunce juga. Čim sam počela da radim u bolnici, jedna pacijentkinja, draga stara gospođa prozvala me je „princezom“. Ovaj nadimak ostao mi je do danas. I kolege su me lepo prihvatile, samo me je glavna sestra, Poljakinja Danuta od prvog dana otvoreno mrzela.

Zemlja ljubavi

Tog tmurnog martovskog jutra vraćala sam se iz noćnog dežurstva u mali, iznajmljeni stan koji sam delila sa Mirom. Potrčala mi je u susret blistajući od radosti.

– Ana, imam divnu vest! Bolničar Nils mi je rekao da mu se sviđam! Izlazimo večeras po završetku smene! – doviknula mi je i odjurila niz ulicu.

Pokušala sam da je zaustavim.

– Stani, sačekaj, ispričaj mi sve po redu!

– Ne mogu, kasnim u bolnicu. Zgromiće me glavna sestra Danuta!

– Tako sam srećna zbog tebe i Nilsa! – rekla sam jer sam znala da ga ona odavno voli.

Okrenula se i doviknula mi:

– Veruj mi, mogla bih da poletim! Švedska je zemlja ljubavi!

Ušla sam u naš mali stan, a u ušima su mi odjekivale njena poslednja rečenica. Izgleda da je baš tako. Jer, i ja sam bila zaljubljena do ušiju. Doktor Adrijan Vilmer dopao mi se od trenutka kada sam ga ugledala u bolnici: tridesetdvogodišnjak sa najlepšim nebeskoplavim očima koje sam ikada videla, visok i savršeno građen. Saznala sam da je odličan hokejaš i da je, najviše zahvaljujući njegovoj igri, gradski hokejaški klub osvojio prvo mesto na tabeli. Nikada se nisam interesovala za hokej, ali vrlo rado bih otišla na utakmicu na kojoj on igra. Eh, samo kada bi me pozvao…

Bio je odličan lekar, pažljiv i brižan prema pacijentima, druželjubiv prema kolegama. Ponašao se otvoreno prijateljski prema meni, ali mi nije davao nikakvog povoda da verujem da je ono što osećam uzajamno.

Stalno sam čeznula za njim. Dešavalo se da ga danima ne sretnem jer smo radili u suprotnim smenama i tada sam živela za trenutak kada ću ga ugledati. Njegov očaravajući osmeh bio je dovoljan da se lakše priviknem na sve čega nije bilo u mom ranijem životu: na nepoznati grad, zahtevan posao, nove kolege i na sasvim drugačiju kulturu.

Danutina veridba

Cvetala je ljubav između Mire i Nilsa. Iako su pokušavali da je prikriju ponašajući se na radnom mestu kao kolege, svi su ubrzo saznali da se njih dvoje vole.

Da li se i na meni vidi da volim doktora Adrijana, pitala sam se sklanjajući pogled sa njega. Čuvala sam svoju tajnu čak i od Mire jer sam se plašila da će nešto nehotice reći pred kolegama.

Nije mi bilo lako na poslu. Trudila sam se da radim savesno, ali je glavna sestra Danuta sve moje napore pratila ledenim pogledom. Umesto zasluženih pohvala, nesebično me je obasipala nezasluženim primedbama na moj rad.

Nije mi bilo jasno zašto me toliko mrzi. Izuzetno zgodna i izazovna devojka, uvek savršeno počešljana i našminkana, gordo je hodala hodnicima kao da je na modnoj pisti a ne u bolnici. Ambiciozna i ohola, držala je sve konce u rukama. Ništa nije moglo da se dogodi u bolnici a da ona to ne zna.

Nekoliko dana kasnije Mira mi je rekla glasom punim sažaljenja:

– Ne znam zašto te Danuta ne podnosi ali od sada će ti biti još teže. Dobro pazi kako se ponašaš prema njoj!

Zbunjena upozorenjem, upitala sam:

– Znaš koliko se trudim na poslu, a prema njoj sam uvek maksimalno korektna. Zašto misliš da će mi biti teže?

– Uskoro će postati veoma moćna! Udaje se za vlasnika naše bolnice, gospodina Fredrika Bjorga. Pobedila je sve ovdašnje udavače koje se godinama trude oko njega.

Iznenadila me je ova vest.

– Zar je to moguće? Njemu je gotovo sedamdeset godina! Mogao bi deda da joj bude!

Mira je uzdahnula.

– Jeste star, ali je vrlo bogat, a njoj je to najvažnije. Objavila je da su se sinoć verili. Svima ponosno pokazuje prsten sa ogromnom brilijantom, koji je dobila od njega.

– Znači, udaje se… Iako me je mnogo namučila, želim joj da bude srećna u braku! – rekla sam pitajući se sa zebnjom šta će biti s mojim poslom. Ako me otpusti, mogu da konkurišem u drugoj bolnici, ali tada ne bih viđala Adrijana. To nikako ne bih mogla da podnesem.

Bila sam tužna, u strahu da ću možda uskoro biti daleko od njega. Začudo, Adrijan se ponašao kao da je to osetio i postajao mi je sve bliži. Počela sam svakodnevno da ga viđam. Bio je vrlo nežan i pažljiv, sve češće je dolazio u bolnicu noću kada sam bila dežurna. Obilazio je pacijente, a ja sam ga pratila kroz sobe i uživala što sam u njegovoj blizini.

Kraljev rođendan

Došao je kraj aprila. Jedne večeri kada sam mu dodavala medicinsku dokumentaciju, ruke su nam se za trenutak dodirnule. Krv mi je jurnula u lice, osećala sam se kao da me je pogodila munja.

Pogledao me je neizrecivo nežno a ja sam brzo skolonila drhtave ruke iza leđa oborivši zaljubljeni pogled da se ne odam pred koleginicama koje su stajale pored nas.

Sledećeg jutra Mira me je sačekala ispred bolnice.

– Sutra je praznik! Svi koji ne dežuraju idu ujutro brodom u Stokholm na proslavu! Ide i moj Nils. Hoćeš li sa nama? Naravno, ako ne budeš previše umorna od noćašnjeg dežurstva – predložila je Mira.

– Rado bih išla, mesecima sam u Švedskoj a nikako da vidim prestonicu – odgovorila sam joj. – A šta se proslavlja?

– Sutra je kraljev rođendan koji slavi cela zemlja. Videćeš, biće veličanstveno!

Baš sam zaustila da je upitam ko poimenice ide kada sam osetila nečiji nežan dodir na ramenu. Iako nisam videla ko stoji iza mene, srce mi je zadrhtalo: znala sam da je to on, Adrijan.

– Čujem da svi zajedno idete sutra u Stokholm. Mogu li da vam se pridružim? – upitao me je.

Šta sam lepše mogla da poželim nego da prošetam prestonicom u društvu sa njim?! Grlo mi se stegnulo od uzbuđenja pa nisam uspela reč da kažem. Umesto mene, odgovorila mu je Mira:

– Naravno, doktore! Drago nam je što ćete ići sa nama!

– Onda, do viđenja do sutra! Naći ćemo se u devet na brodu „Viking“- rekao je i otišao niz ulicu.

– Šta je ovo? – upitala me je Mira značajno. – Nikada nije išao sa nama, a pogledaj sad… Sve mi se čini da se zagledao u tebe.

– Bilo bi divno da je tako. Miro, poludela sam za njim!

– Vidi, vidi! E, moja Ana, najzad si mi priznala! Odavno to slutim! – nasmejala se Mira i dodala: – Imaćemo još jedan srećni, zaljubljeni par u našoj bolnici.

Pogledala sam je tužno.

– Iskreno, ne verujem u budućnost svoje ljubavi. On je glavni lekar, Šveđanin je, a ja sam samo pomoćna bolničarka i još imigrantkinja…

– Rekla sam ti da je Švedska zemlja ljubavi i zato ne budi malodušna! – rekla je Mira. – Šveđanima je ljubav važnija od svega! Evo, kralj Gustav oženio se običnom građankom, Nemicom Silvijom a njihova kćerka, princeza Viktorija udaje se za svog fitnes trenera Danijela Vestlinga. I Poljakinja Danuta udaje se za vlasnika naše bolnice. Zašto se onda ti, iako si bolničarka, ne bi udala za lekara?

Ništa joj nisam odgovorila. Ispunjena tremom, iščekivala sam sutrašnji dan.

Praznik u Stokholmu

Ujutro, posle dežurstva, odjurila sam u stan da se presvučem i spremim za put. Mira me je sve vreme požurivala:

– Pobeći će nam brod a onda ćemo morati satima da se vozimo autobusom do Stokholma!

Srećom, stigle smo u poslednjem trenutku u luku. Naš gradić je bio usputna stanica trajektu „Viking“ na liniji Helsinki – Stokholm. Mirin Nils se sa ostalim kolegama već ukrcao na brod. Preletela sam pogledom po nasmejanim licima ugledavši Adrijana. Zablistala sam od sreće.

– Ana, najzad si stigla! Plašio sam se da nećeš doći! – rekao mi je nežno stežući moju ispruženu ruku.

Mnogo me je obradovala njegova topla dobrodošlica. Osećala sam se kao da sam u najlepšem snu.

– Doktore Vilmer… – zaustila sam da kažem, a on mi je drugim dlanom lagano prekrio usta.

– Psst! Kakav doktor Vilmer?! Za tebe sam samo Adrijan. Draga moja Princezo, da li znaš da si me sasvim opčinila?

Presrećna, zagledala sam se u njegove divne, plave oči. U njima je bilo toliko vatre da sam osećala da sva gorim. Ostvarilo se ono što sam svim srcem priželjkivala: da mu se sviđam i da želi da bude sa mnom! Ostavila sam ruku u njegovoj, bilo mi je tako lepo.

Prohladni vetar rasterao je putnike sa palube. Svi su se uputili u brodski restoran. Samo se Adrijan i ja nismo pomerili sa mesta na kojem smo stajali otkako sam kročila na brod.

Bio je sasvim blizu mene, osećala sam njegov topli dah na svom čelu.

– Danas želim da ti pokažem našu prelepu prestonicu. Hoćeš li? – rekao mi je sklanjajući mi s oka nestašni pramen kose.

Klimnula sam glavom, a on me je obgrlio oko ramena da me zaštiti od naleta vetra. Od tog trenutka nismo se razdvajali. Pričala sam mu o svojoj porodici u Srbiji, o detinjstvu i školovanju, o tome kako sam odlučila da dođem u Švedsku. Plovidba do Stokholma proletela nam je u razgovoru za tili čas.

– Stigli smo u Slusen, u srce Stokholma! – rekao je Adrijan. – Za samo nekoliko minuta došetaćemo do Starog grada.

Mira i Nils su nam prišli zajedno sa ostalim kolegama. Zagrajali su videvši da smo zagrljeni. Bili smo presrećni što smo zajedno i ni pomišljali nismo da se krijemo od naših kolega. Cela naša grupa krenula je duž obale prema dvorcu.

Na trgu ispred palate bio je okupljeno mnogo naroda. Adrijan i ja umešali smo se u mnoštvo, posmatrali smo paradu gardista u bajkovitim uniformama i slušali svečani hor koji je pevao himnu. Na vrhuncu proslave cela kraljevska porodica pojavila se na balkonu palate a kralj je održao prigodni govor. Dočekan je s ljubavlju, oduševljenjenim klicanjem.

– Kakva divna proslava! – rekla sam ushićeno.

Na kraju svečanosti Adrijan me je poveo u dvorac.

– Kralj nam se zahvaljuje tako što su danas svi muzeji u palati otvoreni za publiku.

Zajedno sa rekom turista ušli smo u zgradu iz 1760. godine.

– Šteta što nećemo moći da razgledamo ceo dvorac koji ima 550 odaja! – rekao je Adrijan.

Zatim je naglo zaćutao zagledavši se u mene i obratio mi se tihim, dubokim glasom koji i danas čujem u mislima:

– Kada bih ti rekao da te mnogo volim i da želim da budeš moja, da li bi me odbila?

Njegove reči uzdigle su me do neba. Nisam ga pustila da čeka ni delić sekunde. Zagrlila sam ga pruživši mu usne koje su gorele od čežnje. Dok me je u zanosu ljubio, nežno sam mu šaputala:

– Volim te, Adrijane! Volim te svim srcem i više od svega želim da budem samo tvoja!

Ostatak dana proveli smo u šetnji po nestvarno lepom gradu. Pijani od ljubavi, svaki čas smo zastajkivali na zaklonjenim mestima strasno se ljubeći. Uživali smo u prazničnoj atmosferi, muzici koja se razlegala svuda oko nas, koncertima i predstavama na svečano ukrašenim trgovima. Ručali smo u rustičnom ambijentu restorana „Chokladkoppen“ pekarski krompir u sosu od škampa i kolač od sira sa prelivom od bele čokolade. U sumrak smo požurili na brod.

Očajnička borba

Stigli smo u bolnicu tačno na početak naše smene. Adrijan me je poljubio i otišao da obiđe pacijente. Blistajući od sreće, krenula sam na svoje odeljenje.

Iznenadila sam se kada sam videla da me u hodniku čeka glavna sestra Danuta streljajući me ledenim očima.

– U moj kabinet! – rekla mi je zapovedničkim tonom, pa sam poslušno krenula za njom.

– Zaključaću vrata da nam niko ne smeta. Treba da obavim važan razgovor sa tobom! – okrenula je ključ u bravi.

Zbunjeno sam je pogledala. Šta sam pogrešila da me ovako dočekuje?

– U čemu je stvar? – upitala sam je u nedoumici. – Nisam zakasnila na posao!

Iz nje je izbijala žestoka mržnja.

– Još pitaš u čemu je stvar? Odmah ću ti reći: otpuštena si, Princezo!

Otkako sam čula za njenu veridbu, slutila sam da će me oterati iz bolnice. Sada kada sam znala da me Adrijan voli, vest da gubim posao nije me pogodila.

– U redu! Zaposliću se u drugoj bolnici – rekla sam ravnodušno i pošla prema izlazu.

Munjevitom brzinom obrela se preda mnnom naslonivši se leđima na vrata.

– Kud si pošla? Koliko znam, nisam ti dozvolila da odeš! Naš razgovor nije završen! – prosiktala je sa grimasom gađenja na licu.

Začuđeno sam je gledala.

– Otpustili ste me! Šta još možemo jedna drugoj da kažemo?

– Još mnogo toga, draga moja Princezo! – zaćutala je za trenutak gušeći se od čudnog uzbuđenja a zatim je nastavila: – Nanela si mi mnogo zla i nećeš proći nekažnjeno!

– Šta sam vam loše učinila, Danuta? Zašto me toliko mrziš? – upitala sam je iznenađeno.

Unela mi se u lice.

– Drznula si se da mi preotmeš Adrijana! Cela bolnica bruji o vašem izletu u Stokholm!

Bila sam u nedoumici.

– Kakve veze ima Adrian sa vama? Vereni ste, uskoro ćete se udati za gospodina Bjorga.

Pogledala me je prezrivo.

– Mani se moralisanja! Moj budući brak je samo moja stvar! Nisi smela da zavedeš Adrijana i da se mešaš u našu vezu! Pogrešila si i za to ćeš mi platiti! Shvati, jednom zauvek: Adrijan je moj i ostaće moj! Niko se nikada neće voleti kao što se volimo nas dvoje!

– Nisam znala da ste zajedno… Verovala sam da je slobodan.. – prošaputala sam.

Nasmejala se zlobno.

– Za tebe on nikada neće biti slobodan! Žažalićeš što si živa!

Zaledila sam se od tog pretećeg tona. Šta ona namerava? Odjednom sam primetila da u podignutoj ruci drži hirurški nož. Zamahnula je oštrim sečivom ali sam uspela da se izmaknem. Kao podivljala, bacila se na mene urlajući:

– Unakaziću ti lice! Adrijanu će se gaditi da te pogleda, a kamoli da te poljubi! Niko te više neće zvati Princezom! Bićeš nakaza!

Uhvatila me je panika. Jednom rukom pokušavala sam da se odbranim a drugom da zaštitim lice. Žestoka mržnja uvećala je njenu snagu. Iako sam se grčevito branila, isekla me je po rukama i ramenima.

Posle kraće borbe oborila me je na pod i nadnela se nada mnom. Mada sam svim silama pokušavala da joj se oduprem, bila je jača od mene. U trenutku kada je oštri skalpel bio sasvim blizu mog lica, počela sam da vrištim.

Začuo se snažan tresak. Neko je razvalio vrata i u sobu su nahrupile naše kolege. Dok ju je Adrijan odvlačio od mene, Danuta se opirala iz sve snage.

– Pusti me da je unakazim! – vikala je na sav glas.

Srećni zajedno

Adrijan se ni za trenutak nije odvajao od mene a povrede koje mi je Danuta nanela skalpelom ubrzo su zarasle.

Ispričao mi je sve o svojoj burnoj vezi sa glavnom sestrom, za koju niko u bolnici nije znao.

– Nisam želeo da se krijemo ali ona je insistirala da se tajno sastajemo. Kasnije sam shvatio zašto: želela je sačuva savršenu reputaciju da bi privukla vlasnika bolnice. Mnogo sam pogrešio što sam podlegao njenim čarima iako sam od prvog dana bio svestan činjenice da ona nije žena za mene.

Prekid njihove veze poklopio se sa mojim dolaskom u bolnicu.

– Opčinila si me na prvi pogled! Rekao sam joj da je između nas sve završeno ali ona nije htela to da prihvati. Osetila je da sam te zavoleo i trudila se da ti zagorča život.

Setila sam se svih njenih prekora i nepravednih primedaba na moj rad.

– Sada mi je jasno zašto me je tako žestoko mrzela. Bilo mi je mnogo teško…

Nežno me je poljubio.

– I meni je bilo užasno što nisam mogao da te zaštitim. Mnogo te volim, Princezo moja! Iako sam mesecima goreo od želje da ti priđem, držao sam se podalje jer sam se plašio da bi mogla da ti nanese zlo. Kada se verila sa gospodinom Bjorgom, naivno sam poverovao da me se najzad odrekla.

– Zaboravimo ružne događaje! Najvažnija od svega je naša ljubav! – rekla sam topeći se od sreće u njegovom naručju.

Od tada su prošle četiri godine. Adrijan i ja smo zajedno napustili bolnicu.

Ubrzo smo se venčali i sada živimo u predgrađu Stokholma. Adrijan radi u obližnjoj bolnici, a ja, u iščekivanju našeg prvog deteta, završavam studije medicine. Švedska je definitivno zemlja ljubavi!