Rođeni se pronalaze

Batinu ženu Stanku, kao od brega odvaljenu namrgođenu i namćorastu ženu, nikada nisam volela. Bata je otišao u vojsku ostavivši svoju trudnu ženu nama na teret a ja sam se pobrinula za to da joj zagorčam život. Nemajući kud, Stanka je posle tragične pogibije moga brata, sa malim detetom u naručju, napustila naše imanje…

Bilo mi je 24 godine kada mi se srušio svet. Poginuo je moj dvadesetogodišnji brat. Grešna deca, tako mi to danas izgleda, a kada se sve desilo, smatrala sam nas dovoljno samosvesnima da čak budemo ljuti jedno na drugo, u stvari, više sam ja bila ljuta na njega… Da, pre nego što sam čula da je stradao, bila sam užasno besna… Dok sam ga čekala da dođe, punila sam se besom i birala reči koje ću mu prvom prilikom sasuti u lice, on je negde proživljavao svoje poslednje sekunde.

Bili smo veoma vezani moj brat i ja. Valjda sam zato bila osetljiva na svaku nepravdu prema njemu. Zato sam bila i ljuta… Zato sam ponekad i danas ljuta što nas je ostavio jer ništa bez njega nije bilo isto…

Iako smo živeli ne selu, radili teške poslove i jeli jaku hranu, njega je, čini mi se, malo jači vetar mogao da oduva. Pitala sam se kako, onako mršav, ima snage da radi, da nosi teret i obrađuje zemlju. Svaka kost mu se ocrtavala ispod tanušne majice dok bi se svom snagom napinjao da posao odradi do kraja… Ipak, skrivalo je sitno telo veliko srce, najveće koje sam upoznala…
Ni mrava taj ne bi zgazio, mogla sam za to ruku u vatru da stavim. Bavio se sobom, nije se obazirao na tuđe živote. Ko god mu se obratio za pomoć, bio znan ili ne, mogao je na nju da računa. Nije gledao na to koje je rase, vere ili nacije, dovoljno mu je bilo da je čovek, i mogao je da računa na Batinu pomoć. Nekad sam mislila da, tako slab fizički a velikog i nesebičnog srca, neće daleko dogurati.

Batina žena

Ljudi su kao zveri, toga sam bila svesna pa sam se zato plašila za njega. Ni slutila nisam da je taj strah, u stvari predosećaj tragedije koja će me večno u crno zaviti… Ne, nije Bata Bogu na istinu pošao zbog tuđe zlobe. Greška, tako su okarakterisali njegovu pogibiju, kao da je u pitanju pogrešno pozvani broj telefona, kao da je pogrešan čovek povučen za ruku… Ne, htela sam da kažem ovo: greška je što je poginuo, greška je bilo čija smrt na odsluženju vojnog roka, greška je što sada neću moći da mu kažem sve što sam danima vežbala… Bledo lice u mrtvačkom sanduku prekinulo je sve… Grob prekriven svežom zemljom bio je stvarnost, koliko god ona bolna bila…

Osam meseci pre nego što će otići u vosjku, Bata je doveo Stanku u kuću. Priznajem, nije mi se dopala. Iako bi se reklo da nije trebalo da se mešam u njihove stvari, nisam mogla da se sasvim distanciram jer smo živeli u istom domaćinstvu, u novoj kući muž i ja, a u staroj Bata sa roditeljima i Stankom.

I danas se sećam svog prvog utiska o njoj… Krupna devojka, kao od brda odvaljena, više mi se činila kao pretnja mom mlađem bratu nego kao neko ko treba da ga podržava i prati kroz život. Pitala sam se gde ju je pronašao ali tada je već bilo kasno, postala mi je snajka i morala sam da se pomirim sa tim. Bila je seosko dete, kao i mi, ali je na prvi pogled odavala neki truli ponos kojem nisam mogla da nađem opravdanje, pa sam automatski počela da osećam netrpeljivost prema njoj.
Predosećaj je uvek bio moja jača strana pa nisam ni u ovoj situaciji mogla da ga zanemarim… Možda bih i dala šansu Stanki da se bar jednom potrudila da nam se dopadne. Ovako… Pokazala se kao namćor i osobenjak. Večno namrgođena, takva je i legala i ustajala. Nije se trudila da bude ljubazna ni prema meni, a ni prema roditeljima. Radila je samo ono što je htela i nije se libila da podigne noge na sto i u punoj kući ako joj je baš tako „naišlo“ u trenutku. Nije radila iako je bila setva, niti je imala žuljeve kad je bila žetva, samo ako joj se tako htelo. Kada je bila raspoložena, radila je za dvoje. Mesila je, čistila, kopala… Ono čega bi se prihvatila bilo je završeno do kraja i kako treba. Međutim, to je sebi možda mogao da dozvoli neki slobodni umetnik čija trenutna inspiracija stvara delo, ali ne i moja snajka Stanka, ne i neko ko je živeo od rada na selu. Znalo se da se leti privređuje za zimu i ništa nije zavisilo od našeg rapoloženja. Priroda je sama po sebi bila dovoljno nemilosrdna pa nismo mogli da se molimo i Stanki, jer su nam grad u proleće ili suša u ranu jesen bili previše.

Stanka me je uverila u to da je prvi utisak o čoveku najispravniji, jer grubost koju je odavao njen fizički izgled, kao orden, „nosila“ je svakog dana. Želela sam za mog Batu dražesnu ženicu, milu i nasmejanu, a dobila sam namćorastu ženturaču koja nije pokazala nameru da se promeni koliko god da smo joj nenemetljivo sugerisali da spusti grad i otvori srce za nežnost.

Svađe zbog snajke

Da smo živeli daleko jedni od drugih ili u gradu gde svako gleda svoja posla, naše neslaganje verovatno bi ostalo neizrečeno i prikriveno lažnim osmesima i kurtoaznim posetama. Ovako, svakoga dana bili smo zajedno, zavirivali smo jedni drugima u šerpe i kao psi režali. Da čovek zna šta će mu i kada pomrsiti konce, drugačije bi živeo… Izvesno bismo i mi više cenili bliskost u odnosu i zdravlje koje nam je Bog dao… Ne bismo porodične skupove završavali banalnim svađama i glupim zamerkama na račun ovog ili onog… Najveća i stalna zamerka bila je na Stankino ponašanje.

– Zašto danas nije pomuzla kravu? – pitala bi majka Batu a on, sirotan, nemoćan da utiče na nju ali i da nas ućutka ili zadovolji, slegao je ramenima.

– A zašto bi je, majko, muzla? – umesto da smirim situaciju, nadovezivala sam se. – Ima ko će… – frktala sam u Batinom smeru umesto da cenim to što jadnik gine da uradi i njen posao radi mira u kući. – Nije ni krompir kopala kad je trebalo, pa ne mora ni krave da se dotiče…

Iako se uglavnom nije mešao, ni otac nije bio nem na naše zamerke pa je pronalazio način da nam se pridruži.

– Kad vidim kako Stevina Brankica radi, začudim se lepo… Mlado čeljade, a tako vredno, odgovorno… – umesto da pokaže mušku, staračku mudrost, otac se spuštao i na niže grane od nas. – Kad mi je onomad Steva govorio da se orodimo, mislio sam, deca će to sama… A kad naš Bata dovede Stanku… Ako, neka je, tako je suđeno… – tobože se mirio sa situacijom ali je nemilice sipao otrovne strelice. Bata bi posedeo sa nama, koji put bi duboko uzdahnuo, pa ćutke otišao.
Naravno, takve razgovore nismo vodili kada je Stanka bila sa nama, ona bi se najčešće za to vreme izležavala pod starim dudom, samo tri stabla dalje od nas, ali uz potok koji je zaglušivao naše zlobne komentare.

Odnosi su se pogoršali tek kada je Bata plašljivo rekao da Stanka i on nameravaju da potraže posao u gradu i da napuste zajedničko dvorište.

– „Gospođu“ u gradu jedva čekaju – izrugivala sam se njihovoj ideji. – Ona ni za selo nije prispela, a grad bi da vidi…

– Mila, drugačije bi bilo kada bi se zaposlila – branio ju je Bata. – Iznajmili bismo stan, pa ne bi bilo drugog izbora osim da oboje radimo.

– Ma nemoj?! – dočekala bi majka. – A mi možemo da gatamo da li je ona ustala slučajno na desnu nogu, pošto uglavnom ustaje na levu…

– Vi Stanku niste prihvatili od početka, pa ona možda jednostavno vidi da nema svrhe da se trudi…

– Nema svrhe?! – pritisak mi je skakao čim bi pokušao da je brani. – A da jede ono što smo mi posejali i pobrali, to ima svrhe?! Da leži celi dan kad joj se leži, ima svrhe?

– Mi… u stvari, Stanka… ona je trudna – rekao je bojažljivo.

– Au… – uglas smo rekle majka i ja zaverenički se pogledavši. – Pa tek će sad da se uobrazi… Boga ti, da joj i kašika ne bude teška? – nasmejale smo se dok je Bata crveneo od neprijatnosti.

Poziv za vojsku

Samo nekoliko dana kasnije stigao mu je poziv za vojsku. Rastužio se moj jedini brat kada se primakao dan odlaska u kasarnu. Mogla sam da pretpostavim šta ga tišti, ali nisam htela da trošim vreme na razgovor o njegovoj nemogućoj ženi.

– Kad ja odem… priđite joj, nemojte da bude sama… – započeo je.

– Kada kreće voz? – pretvarala sam se da ne čujem.

– Sutra u osam. Pomozi joj… U šestom je mesecu…

To je značilo da Bata neće biti tu kad se Stanka porodi.

– Ustaću da te ispratim – nisam odustajala od zacrtanog ni po koju cenu iako sam u glavi već počela da kujem plan kojim ću popraviti odnose u familiji i naučiti pameti njegovu drsku ženu.

Zagrlila sam Batu na peronu sledećeg jutra samo zato što sam znala da se dugo nećemo videti. Još sam bila ljuta na njega što je dozvolio da goropadnica zategne odnose u našoj porodici. Čak sam se dvoumila da li da mu prigovorim dok mi je leđa okretao… Nisam mogla da pretpostavim da ga vidim poslednji put u životu… Umesto toga, zamišljala sam pobedonosni izraz na svom licu kada mu kažem da sam Stanku prevaspitala baš kako je trebalo i zahvalnost mog sirotog brata za moje revolucionarno delo.

Istog dana započela sam realizaciju plana… Strogo sam zabranila roditeljima da Stanki u kuću unesu bilo šta što svojim rukama nije stvorila, bilo to jaje koje nije pokupila ispod kokoške ili jabuka koju joj je bilo teško da ubere. Zahtevala sam da budu prijatni prema njoj kada se prihvati nekog posla, ali da joj ni u tom slučaju u kuću ne unose ono za šta nije zavrnula rukave…

Ni druga strana nije sedela skrštenih ruku pa je smislila način da mi napakosti. I retke trenutke kada bi se prihvatila nekog posla potpuno je ukinula provodeći dane sa nekim knjigama u rukama samo da mi napakosti. Bes u meni rastao je iz dana u dan, kao voda pre nego što će procvriti pretio je da pokulja iz mene. Nisam više htela da pameti naučim nju, nego Batu koji ju je doveo nama u dvorište. Birala sam u glavi najotrovnije reči kojima ću u srce da ga ubodem i samo sam čekala trenutak da se pojavi na mom pragu da bih ispoljila sav svoj bes…

Uz pomoć komšinica, Stanka se jedne večeri porodila. Daleko od svog sela, Bata je dobio sina rumenih obraza… Pogledala sam dete, ali Stanki nisam htela da ponudim pomoć.

Greška na vojnoj vežbi

Umesto Bate, stigla nam je vest o njegovoj smrti. Iznenada, neočekivano, bolno, poražavajuće… Greška na nekoj vojnoj vežbi i mog brata više nije bilo… Bol mi je razdirao grudi, mislila sam da neću preživeti te dane. Svi smo bili šokirani, paralizovani vešću, ranjenog srca i pomućene svesti. Sahrane se sećam kao kroz maglu… Sve je bilo obavijeno tugom i protkano samo jednom spoznajom: nikada više neću videti svog jedinog brata… Tuga je bila jedino što sam osećala u tim danima, pa nisam primetila kada je Stanka otišla sa malim Dejanom iz sela. Iznenadila sam se kad mi je majka rekla.

– Nije rekla kuda ide, nije se nikome javila, shvatila sam da je nema kada sam provirila kroz sobna vrata koja je namerno ostavila širom otvorena.

Nisam toj vesti pridala značaj, sve je bilo ništavno i nevažno bez mog Bate.

Hteli mi to ili ne, i posle smrti bližnjeg život se nastavlja. Tako sam i ja posle nekog vremena shvatila da opet osećam glad, da vidim pupoljke u cvatu i ljude oko sebe. Shvatila sam i da je odavno bilo vreme da postanem majka a to se nije dešavalo. Odlučila sam da nešto preduzmem po tom pitanju pa sam otišla prvo doktoru, pa travaru, vračari… Niko nije imao ohrabrujuće vesti, složili su se u jednom: nikada neću osetiti čari majčinstva.

Nije me to zabolelo ni blizu kao gubitak voljenog brata. Pomirila sam se sa tom činjenicom nesvesna da ću tek zažaliti zbog njenih posledica jednoga dana.

Kad sam osetila prazninu i besmisao života, setila sam se i da sam nerotkinja, ali i da negde živi dete koje sam mogla da volim kao svoje. Postala sam svesna i grubosti kojom sam oterala njegovu majku, i to sa njim u naručju… Premotavala sam u glavi filmove iz prošlosti i nisam u njima mogla da pronađem logiku, samo zlobu i nepotrebnu mržnju. Sada više nisam mogla da se setim ni zašto mi je Stanka bila toliko antipatična, ni zašto se nismo dobro slagale… Sve je gubilo smisao pred prazninom koja me je porazila.

Bilo je kasno… Nisam više bila u prilici da pokažem da sam se pokajala, da pokažem da sam čovek koji ume da voli, a ne samo prigovara, zameće kavgu i mrzi. Kajanje je počelo da me izjeda… Morala sam da učinim nešto, morala sam da promenim sredinu u kojoj me je sve podsećalo na brata, u kojoj kao da sam videla njegov optužujući pogled što sam njegovo dete oterala u bespuće…

Selidba u grad

Sa mužem sam se preselila u grad. Našla sam i posao i počela iz početka iako tragediju, greh i kajanje nisam mogla da oteram od sebe. Počela sam da se raspitujem za Stanku, obišla sam njene stare roditelje, raspitivala se kod znanih i neznanih, ali niko nije hteo ili nije znao da mi kaže gde je, da mi pokaže gde živi mali Bata, kako sam u mislila nazivala Dejana.

Nebrojene noći provela sam u suzama. Danju sam se čudila svojoj negdašnjoj površnosti. Međutim, svako kajanje bilo je zaludno jer više nisam imala koga da zamolim za oproštaj i da mu dokažem da sam drugačija. Godine provedene u takvom razmišljanju i otuđenost od Batinog sina bili su sasvim dovoljna kazna za greh koji sam počinila prema Stanki, a posredno i prema sirotom detetu. O da, bila sam i te kako svesna činjenice da sam napunila četrdeset godina kada sam ugledala prve sede vlasi u kosi. Meni godine nisu proletele u trenu, svaka se vukla sporo pod teretom tuge i kajanja koje me je iz godine u godinu sve više izjedalo…

Jednoga dana na vratima se oglasilo zvono. Sporo sam se odvukla do njih misleći da je poštar. Kad sam ih otvorila, zamalo sam se srušila. Zadržale su me čvrste ruke mladića koji je neobično ličio na mog pokojnog brata. Mislila sam da haluciniram…

Kada sam došla sebi, shvatila sam da gledam u Batinog sina. Nisam mogla ni reč da izustim, suze su zagušile svaki pokušaj da nešto kažem. Muž me je naterao da popijem tabletu za smirenje i tek kada je počela da deluje, mogla sam racionalno da govorim i razmišljam.

Tada sam shvatila šta mi je mladić pričao. Batin glas, Batine oči koje su se smešile… Rekao je da zna za nesuglasice između nas i njegove majke ali da je želeo da nas vidi, ipak smo ista krv, ista loza. Posetio je baku i dedu na selu, a oni su ga uputili na moju adresu. Saznala sam da živi daleko od nas, tamo je sa majkom pronašao sreću. Ljubila sam mu ruke, zahvaljivalla Bogu na daru, smejala se i plakala istovremeno. Molila sam ga da sledećeg puta povede i majku, želela sam štošta da joj objasnim.

Njegovim dolaskom, moj život je dobio novi smisao. Baš kada sam mislila da više ništa ne može da mi izmami osmeh na lice, svakodnevica mi je postala bogatija za jednog anđela. Redovno se viđamo i čujemo. Čak je i Stanka pristala na susret i tako pokazala da se iza grube spoljašnjosti krije veliko srce. Još teže mi je bilo dok sam slušala kako se dvoje sirotana snalazilo u tuđem gradu… Činjenica da su uspeli bila je olakšavajuća koliko i otežavajuća kada sam shvatila da je sve moglo da bude bezbolnije samo da sam bila drugačija… Nazad, međutim, nisam mogla pa sam sebi svečano obećala da ću od sada samo da im olakšavam…

Srce mi je bilo puno kad sam vremenom u Dejanu otkrila brojne Batine osobine: požrtvovanost, dobrodušnost, miroljubivost… Na tome sam mogla da zahvalim Bogu i Stanki, jer on oca nikada nije video, pa je samo na osnovu priča i milosti nekog odgore, mogao u svom karakteru da izgradi crte čoveka koji je živeo samo nekoliko nedelja po njegovom rođenju…

Još jedna spoznaja me teši… Znam da je Bata negde gore srećan zbog nas… Iako njegov prerano ugasli život nikada nećemo prežaliti, sada bar zajedno odemo na groblje, zapalimo sveću za pokoj njegove duše, ali i iz zahvalnosti za ono što je ostavio iza sebe. A ostavio je mnogo… Jednog anđela bez koga mi život više ne bi bio zamisliv, ženu koja nam je pokazala koliko velikodušan čovek može da bude i spoznaju da treba da se volimo i to pokazujemo jedni drugima svakog dana, jer nikada čovek ne zna koliko mu je vremena ostalo…