LJUBAVNA PRIČA: Sudbina ih je ponovo spojila

by | 28 novembra, 2009

Dugo sam čuvala dve tajne: Jeleninu – da ne kažem njenom ocu da se zabavlja sa taksistom, i drugu – Strahinjinu, da tajim pred svojim detetom detalje njegovog teškog odrastanja. Danas sam sigurna da su bili vezani neraskidivim nitima, kao deca zajedno su se igrali u pesku a onda ih je život razdvojio da bi, konačno, ukrstio njihove putev.

Na plazi, zaljubljeni, srecniTek izbrijan, još uvek pljeskajući sebe po obrazima, Đorđe je izleteo iz kupatila i prišao prozoru.

– Suzana, koliko je sati?

Nije dobio odgovor, pa je nervozno ponovio:

– Nešto sam te pitao?

– Znam! To isto pitao si me pre desetak minuta. Ako sam tada kazala da je pola dvanaest, možeš i sam da izračunaš – odgovorila sam mirno pokušavajući da shvatim rasplet filma. Nažalost, to nije bilo moguće.

Podbočen na prozorsku dasku, Đorđe je počeo da se njiše i da cokće, a odlično je znao koliko me to nervira.

– Dobro, šta hoćeš od mene? – pogledala sam ga pravo u oči.

– Ti… zaboga, kakva si ti majka? Sve četiri si podigla uvis, zablesila si se u taj televizor, a da li se pitaš gde ti je dete?

– Izvini, koje dete? – upitala sam ironično, tek da i ja njega iznerviram. – Koliko znam, imamo samo Jelenu, a ona više nije dete nego odrasla devojka. Zaboravljaš da je napunila sedamnaest godina ili se možda plašiš starenja?

– Aman, ženo, uskoro će ponoć!

– Pa? Ti si mene ispraćao u tri posle ponoći. Jeste, bilo mi je devetnaest godina, ali vremena su se promenila, pomerena je starosna granica pa te dve godine više ne znače ništa – značajno sam klimnula glavom što je u prevodu značilo: Eto ti, u pravu sam, ne možeš to da porekneš!

– Čekaj, čekaj – Đorđe nervozno pripali cigaretu spustivši se u fotelju. Bio je raspoložen da po ko zna koji put načne staru temu, ali nerviralo ga je to što iz fotelje ne može da gleda kroz prozor. – Suzana, kako ne shvataš, ovo je ludo vreme. I otkud joj navika da kući dolazi taksijem?

– Đorđe, nema razloga da brineš, rekla sam ti da se svaki poziv evidentira preko centrale i da svako vozilo ima broj. Vreme jeste ludo i zato mislim da je bolje da dolazi kući taksijem nego da hoda mračnim ulicama. Ili bi je radije zaključao u kuću kada ti nijedna varijanta nije po volji?

– Pa, ovo je nečuveno! – raširio je ruke. – Da li me namerno nerviraš? Ne zanima kako taksisti rade ali ne želim da Jelena koristi njihove usluge! Neću da vidim uključene farove ispred svoje kapije, da li ti je jasno? – ponovo je bacio pogled na sat i odšetao do prozora.

– Ti nisi normalan. Naša kćerka ima pravo na mladost, na izlaske i provod. Idem da spavam a ti i dalje „bleji“ kroz prozor – tresnula sam vratima svom silinom.

Uvek sam smatrala da deci treba pričati do besvesti, bez ucena i kažnjavanja. Baš na tim osnovama Jelena i ja izgradile smo temelje naše komunikacije koja je savršeno funkcionisala. Zato sam bila spokojna, za razliku od Đorđa koji je našu kćerku voleo više od svega ali nije umeo da se postavi prema njoj. Uvek je bio netaktičan, umeo je da plane za svaku sitnicu: zbog malo „jače“ šminke, zbog malo kraće suknje, zbog kašnjenja od nekoliko minuta i naravno, zbog vožnje taksijem. Ovo poslednje bilo je razlog izbijanja čestih svađa u našoj kući.

 

Ženski razgovor

 

Sutradan sam jedva dočekala da Đorđe ode na posao. Ja nisam žurila jer sam već neko vreme bila privatnik. Naime, posle deset godina rada u kancelariji, shvativši da firma polako propada, među prvima sam uzela otpremninu otvorivši tim sredstvima butik u centru grada. Zaposlila sam jednu radnicu i svoje radno vreme usklađivala sam sa drugim obavezama.

Tog jutra nikud nisam morala da žurim pa sam odlučila da popričam sa kćerkom. Spustila sam šoljicu kafe na sto i sela naspram Jelene. Ona je bila moja najveća obaveza a, kako je Đorđe postajao nesnosan, osećala sam da nam je obema potreban pravi ženski razgovor.

– Jelena, zar nemaš nijednu drugaricu ili druga iz našeg kraja?

– Veruj mi, nemam. Mislim, imam, ali to nisu prijatelji sa kojima izlazim, svi smo nekako raštrkani, na sve četiri strane. Zašto pitaš?

– Zato što više ne mogu da slušam tvog oca. Sinoć smo se opet posvađali.

– Mogu da zamislim! – odmahnula je glavom. – Zato sam izašla iz taksija na uglu ulice. Strahinja razume, nikada više neće parkirati ispred kapije.

– Čekaj, kako to misliš? Zar je taj Strahinja tvoj lični vozač?

– Mama, Strahinja je moj momak.

– I taksista – gotovo odskočih od stolice.

– Nemoj i ti, molim te! Samo me saslušaj – pogledala me je pravo u oči.

– Da, da… slušam – brzo sam ugasila cigaretu spustivši šake u krilo. Nisam želela da Jelena primeti koliko sam uznemirana, jer mi u tom slučaju ne bi ispričala baš sve.

– Strahinji su dvadeset dve godine i živi sam.

Sve bolje od boljeg, pomislila sam ali nisam želela da je prekidam.

– Upoznali smo se slučajno, u diskoteci. Uostalom, znaš da ranije nikada nisam sela u taksi. Njegovi su razvedeni, pa ne samo da mora od nečega da živi, već se time i školuje. Doduše, to ide sporo, ali uspeo je da očisti prvu godinu Više upravne škole. Ni on ne voli taj posao ali… – slegnula je ramenima – trenutno tako stoje stvari.

– Mmm, da – klimnuh glavom – pretpostavljam da najviše vremena provodiš u njegovom iznajmljenom stanu?

Jelena spusti pogled a rumen joj preplavi obraze. Nisam mogla da se setim da sam je ikada ranije videla tako posramljenu.

– Mama, osamnaesta mi je godina, volim ga, i nije u redu da me osuđuješ – reče tiho.

– Dušo, naravno da te ne osuđujem, samo brinem, kao i svaka majka. Hajde, pogledaj me, to nije nešto zbog čega treba da plačeš – ispružih ruku preko stola i dohvatih njenu šaku. – Znaš, lepo je to što ti je on rekao istinu i ako te zaista voli.

– A, tata? Nećeš valjda da mu kažeš? – razrogačila je svoje lepe oči.

– Naravno da neću, tek onda ne bih imala mira ali… Znaš, ne bih volela da ovo shvatiš kao ucenu, jer to zapravo nije, ali mislim da treba da vidim tog Strahinju. Koji je broj njegovog vozila?

– Osmica – reče Jelena – i, molim te…

– Bez brige, zar sumnjaš u mene? Hajde, zakasnićeš u školu – ustala sam od stola puna elana.

 

Susret sa starim znancem

 

S obzirom na to da Strahinjino vozilo nisam mogla da naručim pozivom centrale, otišla sam u taksi stanicu. Na sreću, naletele sam na „osmicu“.

– Stižem – začula sam glas iza svojih leđa. – Oprostite, samo sam otrčao po cigarete – visok, krupan, lep mladić otvorio mi je zadnja vrata i brzo je otrčao do vozačevog mesta, a „ukopao“ se kada su nam se pogledi sreli u retrovizoru. Brzo se pribrao.

– Nešto nije u redu? – upitao je.

– Strahinja, sine, jesi li to ti? – ispitivala sam njegovo lice, krupne oči i lepe usne. Gledala sam ga a nisam mogla da poverujem sopstvenim očima. Nekada sam ga mazila, bio je sićušan, a sada je mogao da me podigne jednom rukom.

– Izvinite, ne mogu da se setim – prvo je slegnuo ramenima a potom je nesigurno dodao: – Tata Suzana!

– Jeste, ta sam – razvukoh usne u širok osmeh. – Dobro, ne bih ti zamerila da me nisi prepoznao, bio si mali.

– E, baš mi je drago što smo se sreli. Kao da živimo preko sveta, a prošlo je sigurno petnaestak godina.

– Možda nešto manje – snažno mi je stisnuo šaku i pomislih da je to dobar znak. Nikada nisam verovala ljudima čiji je blagi stisak ostavljao utisak kao da se rukujem sa „mrtvom ribom“.

– Šta je novo, kako su tvoji? – upitah reda radi mada sam odavno znala šta se desilo u njegovoj porodici.

– Nažalost, svako je otišao na svoju stranu. Tata je u Sloveniji, mama se pre nekoliko godina ponovo udala, a ja pokušavam da postanem čovek. Daće Bog da izguram još jednu godinu studija pa da se zaposlim i da konačno batalim ovaj posao. A vi, imali ste devojčicu, je l’ tako? Ne mogu da se setim njenog imena – nasmešio se.

– Da, dobro se sećaš. Zove se Jelena Lazić, ali ni ona odavno nije dete. Izrasla je u pravu devojku, pohađa treći razred gimnazije, viša je od mene – nasmeših se i krajičkom oka uhvatih njegov izbezumljeni pogled.

– Da… lepo – sagnuo je glavu i delovao je tako zbunjeno i slatko da me je za trenutak podsetio na moju Jelenu.

– U koju ulicu, teta Suzana? – upitao je. Znao je on dobro u koju ulicu treba da vozi, ali nisam želela da sazna da i ja znam.

– Odavno smo sagradili kuću na drugom kraju grada, a sada idem u posetu svojim roditeljima. Nadam se da se sećaš starog komšiluka i ulice u kojoj si odrastao.

– Naravno – klimnuo je glavom bacivši kratak pogled u retrovizor.

Dok smo se vozili, nismo mnogo pričali. Razmenili smo nekoliko rečenica o gradskim ulicama koje su promenile imena, o tome šta se sve izgradilo i šta se još uvek gradi, oboje vešto izbegavajući da se dotaknemo prošlosti i svojih bližnjih. Naravno, nije hteo da mi naplati vožnju ali nisam želela ni da čujem za to. Ubacila sam mu novac kroz prozor i nekako mi je laknulo.

– Suzana, ćero, otkud ti? – dočekala me je majka na vratima.

– Zašto? Zar ne mogu da svratim na kafu, onako, bez povoda?

– Možeš, naravno da možeš, nego, otkud u ovo doba dana? I šta je to tako hitno da si morala taksijem?

– Ti bi se baš složila sa svojim zetom – promrmljah sebi u bradu i poljubih oca. On me nije pitao kako sam i zašto došla, samo mi je dao do znanja da mu je drago što me vidi i da bih mogla češće ovako da ih iznenadim. Posle opušetnog ćaskanja sa roditeljima krenula sam u svoj butik a sećanja su počela da mi naviru na putu do kuće.

 

Strahinja je čuvao Jelenu

 

Kad smo se venčali, Đorđe i ja živeli smo u kući mojih roditelja. Sloboda nema cenu – oboje smo to znali ali smo je žrtvovali zarad viših ciljeva. Beba je bila na putu, a podstanarski život nije bio najbolje rešenje i zato smo odlučili da se skrasimo kod mojih.

U kući preko puta, čijeg vlasnika niko nije poznavao, smenjivali su se podstanari otkako znam za sebe. Neki bi se zadržali duže, neki kraće, uglavnom, svi su bili siromašni s obzirom na to da je renta bila adekvatna „komforu“ jednosobnog stana. Vida, Čedomir i tada četvorogodišnji Strahinja doselili su se baš u vreme kad smo se Đorđe i ja venčali. Živeli su tiho i povučeno, Čedomir se razumeo gotovo u sve zanate i često je pomagao mom ocu ako bi mu nešto zatrebalo. Vida je bila neprimetna žena. Uvek je više volela da sluša nego da priča i ne sećam se da sam je ikada čula da se glasno nasmejala. A Strahinja je bio umiljato, veoma bistro dete. Pamtim koliko sam plakala kada nam je Čedomir ispričao da je njegov sin razgorit: zna šta znači nemati pa se nikada nije kmezio ukoliko nešto ne bi dobio. Bio je presrećan kada svoje male džepove napuni kockama šećera. Kada je Jelana malo porasla, nije se odvajao od nje. Nevešto ju je učio da hoda i da izgovara reči, a čak i kada je krenuo u školu, najviše je voleo da sa njom sedi u pesku i da je zasmejava. Duša me je bolela što ne mogu nešto da mu kupim. Tačnije, mogla sam, ali nisam želela da time uvredim Vidu i Čedu. Kada bi Strahinja krenuo sa nama u prodavnicu, kupila bih čokoladu i podelila je napola, da pojede svoj deo dok ne stigne do kuće. Da Vida ne primeti…

Iz tog kraja odselili smo se kad je Jeleni bilo tri godine. I bili smo srećni, naravno, jer smo sagradili svoju kuću. Jedino je Strahinja bio tužan.

– Sramota je da plačeš, ti si veliki momak – mazila sam ga po kosi. – Evo, obećavam da ćemo doći sledećeg vikenda.

Kao da mi nije poverovao. Ispružio je ruku rekavši:

– Dajte ovo Jeleni, molim vas.

– A šta je to? – upitah.

– To je moja omiljena loptica skočica.

– Omiljene stvari ne treba poklanjati. Čuvaj je!

– Ma, nema veze. Znam koliko Jelena voli da se njome igra – spustio je lopticu na moj dlan i istrčao iz dvorišta. Suznih očiju gledala sam za njim.

Narednog vikenda poklonila sam mu veliku loptu, ali nisam rekla da je njegovu omiljenu lopticu skočicu Jelena izgubila posle samo dva dana.

Nekoliko meseci kasnije Čedomir je otputovao u Sloveniju. Sećam se da je majka odmahivala glavom govoreći da tu nisu čista posla, te da nije otišao da zaradi i da se vrati, već da je zapravo napustio Veru. Nisam joj poverovala.

– A Strahinja? Nemoguće! Ne bi on ostavio svoje dete – pokušavala sam da razuverim majku.

– E, moja Suzana, znaš da Čeda voli da popije, a da li pije zbog Vide, to znaju samo njih dvoje. Snaći će se oni, ali žao mi je tog prepametnog deteta.

Mama je, nažalost, bila u pravu. Nedugo potom Vida se iselila a „njihov“ kućerak dobio je nove stanare: lajavu udovicu i njene tri kćerke, svaka iz drugog braka.

 

Prećutala sam ono što sam znala

 

Da Stahinju nisam videla tog dana, i da nisam poželela da vidim momka kojem je Jelena poklonila srce, verovatno se nikada ne bismo sreli. Činilo se da nam Bog namerno ukršta puteve. Sem Đorđa, Strahinja je bio jedini koji je svoju malu šaku spustio na moj stomak dok sam bila trudna. Njemu se Jelena prvom nasmejala, pored njega je prohodala i progovorila prve reči, pa zar sam mogla da se ljutim što je baš njemu poklonila srce? Nema slučajnosti, verujem da sve to sudbina uredi. Mada, Jeleni sam prećutala mnogo toga jer nisam želela da poveruje u to da im je zacrtano da ostanu zajedno.

– Mama! – Jelena me je dočekala kao zapeta puška. – Jesi li ga videla?

Ušla sam u njenu sobu zatvorivši vrata.

– Da, videla sam ga.

– I? – opet joj rumen preplavi obraze.

– Lep je, dopada mi se, i rekla bih da je iskren.

Osmeh na njenom licu i sjaj u očima pokazali su koliko joj je drago što to čuje. Baš je bila zaljubljena. Ipak, trebalo je da joj kažem da život nije bajka i da nije pametno hodati po oblacima.

– Slušaj – uhvatila sam je za ruku i „posadila“ na kauč. Rano je da razmišljaš o braku, ali za zabavljanje imaš moj blagoslov. Pretpostavljam da znaš da treba da se čuvaš. Abortus je ubistvo, u pravom smislu te reči, a ne želim da te vidim sa stomakom do zuba. Naravno, ocene u školi ne bi trebalo da pokvariš i, molim te, nemoj da ostaješ u gradu posle ponoći. I, još nešto: neka Strahinja i dalje parkira na uglu ulice da me tvoj otac ubuduće ne bi izluđivao. Ostalog što se tiče, sve zavisi od vas dvoje. Dete moje, treba da voliš. Ako se ipak razočaraš u ljubav, treba da znaš da to nije kraj sveta, da će te usrećiti neko drugi. Uvek ću biti uz tebe, šta god da ti se desi.

– A tata? Hoće li on razumeti?

– Ne mora on baš sve da zna. Valjda nas dve možemo da imamo svoje male tajne.

– Nećeš mu reći? – pogledala me je iznenađeno.

– Naravno da neću – nasmejala sam se.

– Ti si pravo srce! – Jelena sklopi ruke oko mog vrata i čvrsto me zagrli.

Bila sam ponosna na sebe jer sam uspela da izgradim zdrav odnos sa svojim detetom. Ipak, mučilo me je to što sam morala da ćutim pred mužem jer sam ga volela.

Te večeri Jelena je stigla kući pre ponoći, uobičajeno raspoložena i pričljiva, a takva je bila i sutradan za doručkom kada smo ostale same pa sam zaključila da joj Strahinja ništa nije rekao. A mogla sam da naslutim zašto: nije želeo da Jelena sazna detalje njegovog bolnog odrastanja. Tako sam se našla u situaciji da čuvam dve tajne, kćerkinu i Strahinjinu. U svakom slučaju, bilo je to za njihovo dobro.

 

Sačuvali su ljubav

 

Strahinja je taksirao još tri godine, koliko mu je bilo potrebno da stekne diplomu Više upravne škole i da pronađe posao u struci. Jelena ga je sustigla, poslušala me je, pa je po završetku gimnazije u rekordnom roku završila višu ekonomsku. Ostali su zajedno, izgleda da su zaista bili jedno za drugo. Tada sam odlučila da ispričam Jeleni sve što sam znala o Strahinji.

– I, to si znala od dana kad si poželela da ga vidiš? – upitala je gušeći se u suzama.

– Da, znala sam. Sada znaš i ti, ali te molim da ćutiš. Pusti ga da sam odluči kada će ti to ispričati. Molim te, nemoj da plačeš. Sutra se udaješ, nemoj da podočnjaci naruže tvoje lepo lice.

Danas Strahinja, Jelena i njihova mala Željena žive pod našim krovom. Čudno je to kako se neke sudbine ponavljaju. Njih dvoje, kao nekada Đorđe i ja, štede da bi jednoga dana sagradili svoju kuću. Naravno da moj muž zna da je naš zet onaj dečak iz našeg starog komšiluka, ali ne zna da je istovremeni i „onaj taksista“. Sumnjam da će ikada saznati, baš kao što moji roditelji nikada nisu saznali da je Đorđe morao da istovara džakove na železničkoj stanici da bi se školovao. Verujem da će Jelena i Strahinja dočekati „srebrnu svadbu“, koju smo Đorđe i ja obeležili prošle godine, a mi ćemo se ugledati na moje roditelje koji su nedavno proslavili „zlatnu svadbu“.

 

 

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.