Utisci sa festivala Cinema City

Piše: Žikica Milošević

Subjektivni utisak sa Cinema Cityja 7 je da je pojam vremena krajnje nelinearan. Ono uopšte ne teče, ono ide u krug. Fanovi starih bendova su podjednako stari i mladi ljudi i razlika između članova publike je 40 godina. Film čija se radnja dešava 1969. mogao bi se dešavati i 1985. i 2014. i obratno. Estetike se preklapaju. Kao da više decenije ne smenjuju jedna drugu već sve jure paralelno prema nama urličući ili igraju kolo smejući se.

+POVRATAK U JUN, POVRATAK KUĆI

Nekako smo svi, iako je prošli, Cinema City 6, bio jedan od najboljih i najambicioznijih, teško prihvatili činjenicu da je on postao uvod u jesen umesto uvoda u leto. Nekako je uvek Cinema City bio najava nesnosnih vrućina, najava Exita, uvek je tu bila atmosfera „kuda ćeš na more“ i „koji dan i koji stejdž ti je najbolji ove godine na Đavi?“. Nekako je to uvek bilo vreme komaraca i pljuskova, od kojih smo se sklanjali, a ne vreme rekapitulacije leta. Tako da je njegov povratak u jun doživljen kao povratak kući. Nova lokacija Nestea Open Air taman da nam ubije nostalgiju za prethodno izgubljenim oper air lokacijama, sasvim šarmantna.

+SEKS, DROGA I OPOREZIVANJE

Najjači utisak od filmove je proizveo danski film „Seks, droga i oporezivanje“, što je svojevrsni dvostruki omaž sintagmi „seks, droga i alhohol/rokenrol“ i filmu „Seks, laži i videotrake“, a nazivaju ga i „danski Vuk sa Vol Strita“ ili „Hipi Vuk sa Vol Strita“. Komedija koja prestaje da bude smešna kad se shvati da je istinita. Ili čak postaje još smešnija. Tokom šezdesetih i osamdesetih u državi Danskoj počele su da se manifestuju izvesne pojave koje su došle iz SAD. Em su se pojavili hipici i potpuno opušteni način života, uključujući seksualnu revoluciju i revoluciju droga, em su se pojavili libertarijanci. Priča o dvojici najboljih prijatelja od kojih je jedan hedonista, ocvali lepotan i socijalista, a drugi polukastrirani rugobni libertarijanac, nije mogla biti bolje izmišljena. Kada bi uopšte bila izmišljena. Pokušaj računovođe low-cost turističke agencije (jedne od prvih „opštenarodnih“ u to doba) da izbegne poreze u Danskoj i da ih predstavi kao zlo, završio se ne umanjivanjem poreza i „malom državom“ kakvu je ovaj entuizijasta želeo, već njegovom potpunom propašću, propašću njegove libertarijanske partije i zatvorskom kaznom. Dirljivo prijateljstvo dvojice ljudi koji se uopšte nisu razumeli. Oskar Vajld kaže da možemo voleti samo one koje ne poznajemo ili ne razumemo. Evo dokaza za tu besramnu i paradoksalnu tvrdnju. (Trivia: Isti ovaj lik se posle namere da u socijalnoj državi kao što je Danska ukine poreze, posle zalagao za borbu protiv imigranata. Jednako je neslavno propao, nadamo se kao i stavovi antiazilantskih udruga u Srbiji posle poplava).

+TIHOST

Nekako je za razliku od prošlog, šljaštećeg, 3D i blokbaster festivala, ovaj Cinema City bio tako evropski i… tih. Čak i kada nije bio evropski, film je bio tih i kontemplativan. Moj omiljeni „Poseta orkestra“ (Izrael, već klasika iz 2007) u sred pustinje Negev ili Neposlušni, u vojvođanskoj ravnici, ili pak, „Ping pong leto“ iz američkih osamdesetih, sve je bilo tiho, a publika je bila „saborna“ u svojevrsnoj „filmskoj liturgiji“. U doba kada se prikazuju samo holivudski blokbasteri u regularnim projekcijama (80+% repertoara), ovo je bilo osvežavajuće. Tiha publika na biciklima, ispod mesečine, sa pivom u rukama i bez njih, na travi, zuri u platno i prepušta se osećanjima i posle projekcije se oseća delom jednog tabora. To je ono što se u crkvi radi, je l’ da? Nije tihovanje ali je tiho umovanje.

+THE STONE ROSES

Posle filma „Made of Stone“ danima sam slušao samo The Stone Roses. Najbolji muzički dokumentarac u poslednje vreme, jedan je od onih filmova koji mogu da budu i na MTV-ju (sigurno imaju više „M“ u sebi nego Geordie Shore) i na Historyju i na RTS1 i RTV1. Svedočanstvo o gradu manjem od Zagreba koji je dao tolike bendove koji su nas inspirisali da slušamo muziku, pravimo muziku, ili jednostavno, preživimo kad nam je teško. Ne spominjem dva fudbalska kluba koji nas vikendima održavaju u stanju harmonije. The Stone Roses su simbol Mančestera i Engleske, nežni su i opasni, a takva je i priča o njima. Bend koji je inspirisao Oasis. Koji su bili uz Damona Alburna (Blur) i Bretta Andersona (Suede) perjanice britpopa. A ovu dvojicu ćemo videti na Exitu vrlo uskoro. Kao i sintpop duo Hurst, njihove zemljake Mankunijance (tako se kaže kad si iz Mančestera). Nekako kao da su The Stone Roses bili na Exitu 2014. Što ne znači da ne treba i 3D da dođu uskoro na neki sledeći, sad kad su već uskrsnuli. „I am a Resurrection and I am a Life…“

+MTV ADRIA AWARDS (PARTY)

Evo jednog događaja kakav nam je trebao. Sam po sebi izbor regionalnog MTV Adria domaćeg spota iz regije ne bi bio toliko glamurozan, da nema njegove žurke povezane sa ovakvim festivalom. Ovo mu dođe kao neko kobrendiranje i najava za Exit u vidu mini Exita sa E-Playem i ostalima ispred Muzeja Revolucije iliti MSUV (i savremena umetnost mu dođe neka revolucija, reče Kundera onomad). Odlično. Čak smo tog petka potisnuli zbog žurke i mnoge filmove.

+POP IKONOGRAFIJA

Primetna je u nekom smislu pop ikonografija tokom celog festivala. Muse i LCD Soundsystem sa svojim dokumentarcima, pa pomenuti The Stone Roses sa svojim, pa Lovehunter-film, svaki nas je vodio u jednu epohu muzike i stila, a dva filma, „Seks, droga…“ i „Ping pong leto“, vodili su nas u 60-70 godine i srce osamdesetih. Ovaj drugi je posebno briljantan presek pop kulture, jer demistifikuje ono što se o osamdesetima uglavnom misli. Da su bile ili najlepše romantično doba ikada (većina) ili da su bile najgore ikada (manjina). A bile su… realne. Demistifikacija mitova i romantike pokazuje nam da je i Amerika imala svoju Makarsku i radnička odmarališta (SFRJ) ili svoju Jaltu i Krim (SSSR) i da je opšenarodna morska zabava potresno ista i jadna svuda u svetu. Morrissey je ismevao Blekpul i engleske godišnje odmore u pesmi „Everyday Is Like Sunday“ prizivajući Sudnji dan („Come, Armageddon, come!“), a sredinom osamdesetih u Americi svi simboli ove decenije stavljeni su na svoje istinsko mesto, kemp prepotencirani i bolno pogrešni u svojoj tačnoj poziciji. Kao što kažu da je papa Jovan Pavle II rekao Melu Gibsonu na privatnoj projekciji „Stradanja Hristovog“ („E, tako je bilo!“), tako i mi kažemo, iako nismo videli Ameriku osamdesetih: „E tako je bilo!“. Bolno, mučno, kao svako odrastanje. Eto zašto niko ne želi da se vrati u svoje odrastanje. Eto zašto je svako sadašnje vreme suštinski najbolje vreme. Film se doživljava kao nastavak „Ponoći u Parizu“ Vudija Alena, jer uništava pojam nostalgije i „starih dobrih vremena“. Ta vremena su bila stara i dobra samo zato što niste bili tad tamo. Ta vremena su tada bila najmodernija i zato nisu bila smešna. Sada su nemoderna i smešna, draga i mučna. Kao pogled na mobilni telefon iz 2002. Pre mesec dana sam rekao „Bože, kako sam živeo u doba pre smartphonea? Pre samo godinu dana!“ Ili bez interneta pre… 15? Lako. Tad sam, kao i sad, živeo u najmodernijim vremenima. Eto zašto nikad niko ne bi trebao da se vrati u prošlost, jer svaka prošlost je romansirana, a ova nije. Zato i boli.

+SKRIVENI BISERI

Šta bi bili skriveni biseri? Katedrale pamćenja od Vendersa i kompanije, Čudna mala mačka, Čudna šuma, Kako sam ubio Rabina, Fudbalski trener Zoran i afrički tigrovi. Mamula je uspela da bude zabavna na domaći način, a Izraelce sam hvalio prošle godine, pa da se ne ponavljam. Top je bio vreo je odličan primer „nekorektnog filma“ gde se pljuje i druga strana, a Plišani teroristi su biser za sebe. Otmica Mišela Uelbeka je smejurija svoje vrste, a Moonshine je sasvim dovoljno „egdy“ za sve koji cene inteligentne i humorne sudare svega i svačega.

+LOVEHUNTERS

Vreme jeste kružno, jer čini mi se 1994. je izašao prvi hit Lovehuntersa koji smo svi slušali kao klinci pomišljajući da će, kao britpop, i vojvođanski pop dobiti svoju kultnu scenu. Znate one priče: UK = Vojvodina, USA = Beograd. Uz Evu Braun, Otmičare, Veliki Prezir, Obojeni program i Popcycle, 90ih smo imali jaču scenu nego mnogi drugi koji nisu imali sankcije. Mislili smo da imamo svoje Blur, Suede, Pulp i Oasis. Lovehuntersi su bili među perjanicama vojvođanske scene. I sada, 20 godina kasnije, eto Mumina u filmu iz njujorškog taksija, eto Lovehuntersa na koncertu zatvaranja, krug se zatvara.

EPILOG

Vraćanje kući pored bilborda na kome piše „Damon Alburn”, „Suede”, „Hurts”, sa muzikom Lovehuntersa u ušima, sa scenama The Stone Rosesa u očima, sa sporim i spokojnim kadrovima filmova i prepunih gledališta, sa idejom da ne treba veličati prošlost jer su sve godine spojene u tvoje godine. „Nije sve u svoje vreme, već je sve u TVOJE vreme“, rekao je Mika Antić. Vreme ide u krug, uvek.