Categories Psiha

Depresija me je ubijala, sto puta sam umrla i nisam mogla bez lekova. Ovo je moja priča

Kada je upala u depresiju, Zoi Margolis, imala je suicidne misli. Lekovi nisu pomagali, a kada ništa više nije imalo efekta, obula je svoje stare patike i počela da trči.

A photo posted by Zoe Margolis (@zoe.margolis) on

Početkom ove godine bila sam u najgoroj depresiji koju sama ikada osetila. U javnosti bila sam uspešna, puna samopouzdanja i jako srećna, ali privatno osećala sam se poraženo.

Duga veza u kojoj sam bila i za koju sam se nadala da će se završiti brakom i da ćemo imati decu, završila se bolno. Moja karijera bila je u zastoju i osećala sam se slomljeno. Ugojila sam se i nisam mogla da se skoncentrišem ni na šta osim na tugu koju sam osećala i samosažaljenje.

Ja sam pisac i uvek sam otvoreno pisala o svojim emocijama, pa moja blokada i nemogućnost da iskažem ono što osećam, učinila da je se osećam besmisleno. Bukvalno, u svakom trenutku sam se osećala neverovatnu anksioznost i tugu. Nisam mogla da spavam. Činilo mi sa da sve što mogu da uradim tokom dana je da plačem, žaleći za propuštenim prilikama kakao poslovnim tako i privatnim.

Nakon nekoliko meseci, shvataila sma da sam potrošila strpljenje svojih prijatelja, da više niko ne želi da me sluša i da sam zbog svog sumornog raspoloženja postala jako loše društvo.

Želela sam tišinu, da moj mozak ućuti. Bila sam izolovana i imala sam osećaj da me depresija guši.

A photo posted by Zoe Margolis (@zoe.margolis) on

Često sam raznišljala o samoubistvu. Tada sam počela sam da se samopovređujem. Znala sam da sam dotakla najnižu tačku.

Nisam sigurna kako sam prešla preko toga. Lekari, pilule i terapija nisu učinili ništa da uklone tamu koja je visila iznad mene kao kišni oblak. Stručnjaci su mi predložili da pokušam sa vežbenjem, ali njihov savet nisam uvazila. Kada vam nedostaje energije čak i da izađete iz kreveta ujutro, poslednja stvar koju želite da čujete je da se “saberi se i idi u teretanu”.

Ali, nešto u meni, u mojoj volji, počelo je da se menja. Nešto suptilno i tiho, ali prisutno. To je bila nejasna želja da se krećem, da stavim jednu nogu ispred druge i krenem napred. Da ustanem iz kreveta, iz kuće koju sam delila sa bivšim verenikom i ostavim loše stvari za sobom.

Počela sam da hodam u lokalnom rezervatu prirode. Hodala bih sve dok se napadi panike nisu smirili. Polako, umesto sopstvenog cmizdravog glasa u mojoj glavi, postala sam svesna pesme ptica oko mene. Ovaj beg u prirodu postao je moja svakodnevica, a ubrzo su moje šetnje postale brže i duže.

Pročitajte i… Odlepite etiketu prošle veze i budite carice, a ne sirotice

Kliknite na sledeću stranicu…

1 komentar

  1. Zaista je teško citati tekst o nekom ko kao jedinu opciju vidi samopovredjivanje sebe.Mnogo ljudi se nadju u jako teskim situacijama.Kada izgube voljene.Ali jedini spas nadju u radu.Okupiraju svoj um ili telo.Razvodi,raskidi su itekako stresni ali postoji jos toliko lepih stvari u zivotu zbog kojih vredi živeti.I boriti se.Ici napred.Jer imamo samo ovaj jedan zivot.I na njega treba gledati kao na nagradu a ne kao na kaznu.I ići napred.Nazad nikada!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA