Categories Duda Alapača

Duda Alapača: Sačuvaj i sakloni savršenog

Ne volim stvari koje na prvi pogled izgledaju savršeno. Ne volim kad mi nešto ili nekoga mnogo hvale, jer obično se ispostavi da nije baš sve tako kao što izgleda. Ne verujem slikama koje viđam po novinama. Ne verujem reklamama ni savršenim fejsbuk profilima, ženama  fotošopiranim do neprepoznatljivosti, deci koja se uvek smeju na fotografijama, zajedničkim profilima… Ništa ne izgleda uživo ni upola dobro kao na slici. I obično ti savršeni životi, ta ogledala bez ijedne mrlje, lica bez bora, ta blistava, nestvarna i izrežirana sreća krije nešto tužno i melanholično duboko ispod.

Autorka teksta: Duda Alapača

Jednom davno, dok još nisam bila udata, neka tetka htela da mi namesti momka. Divan, krasan, iz dobre kuće, dečko na mestu, pobogu Dudo, šta te košta da probaš, otiđite na jednu kafu, neće ti kruna s glave pasti, govorila je. Kad mi je izređala ko je dotični, ko su mu roditelji, kako su u ono vreme ‘’pre rata’’ imali pola grada pa im je nacionalizovano i kako se ‘’mali’’ školovao na univerzitetu tamo preko, govori ne znam koliko jezika, razume se u sve, za svašta ga bog dao – pomislila sam da nemam ja tu šta da tražim – ja, takoreći – obična. Al’ ajde, odem da učinim tetki i da je više skinem s vrata.

Sećam se da mi je trebalo otprilike sedam ipo minuta da shvatim da mali nije uošte tako divan ni krasan kao što izgleda, da od škole ima srednju i dva u indeks upisana kolokvijuma na pravnom te da je od poslednjeg položenog ispita prošlo više od tri godine, da grcaju u dugovima jer se dedovina troši brže nego što se stiče, da nema baš nekih naročitih ambicija u životu osim da spiska i to malo para što mu je od oca ostalo, te da od jezika govori ovaj naš maternji, a i to s mukom jer sam na momente morala da mu kleštima izvlačim reči iz grla. Kada sam, posle tetki prenela utiske, bila je iskreno zaprepašćena jer je čula sve najlepše o njemu. Ko bi rekao, uzdahnula je. A izgledao je tako fin. Otada, te fine zaobilazim na kilometar.

Jednom sam kupila džemper u jednoj isto tako finoj radnji. Gazdarica s kotrljajućim R se klela u kvalitet garderobe. Sve je to francusko, sad iz Pariza, ubeđivala me je. Unikati, podrazumeva se. Par exelance, što bi se reklo. Obletala sam oko tog džempera danima. Lep, mekan, od prirodne angore, skup – ma pamet da ti stane, ali šta ću – dopao mi se. I kupim ga na kraju. Unikat, ponovi gazdarica. U zdravlju da nosite, reče i ote mi iz ruku svih pedeset evra, što u to vreme nije bila mala para. I tako, nisam stigla ni bonžur da kažem, ukazale su se par exelance rupe od moljaca na laktovima. I par exelance mi se skupio posle prvog pranja. I videla sam isti takav na barem još pet devojaka. Etikete su bile različite. Rupe od moljaca iste. Posle toga ne verujem u unikate. Ni u fine radnje. Podrazumeva se, ni i u gazdarice s kotrljajućim R.

Pre par godina smo gledali neki stan u centru, i to bio nešto skroz povoljno, ma ispod cene, bukvalno. Upecam se ja, naravno, odma’ bi da dižemo kredit na tri’est godina, takva prilika se ne propušta, kažem Vladi. Vidi kako je dobar, pa svetao, pa na odličnoj lokaciji, drugi sprat, sve super, ama ljudi ostavljaju i nameštaj i sve… Što ostavljaju nameštaj? Pa nemam pojma, idu u Kanadu, sele se, valjda. Vlada ode, procunja, raspita se po komšiluku i ima šta I da čuje: u zgradi se nakotila neka gamad, ne znam ni ja, bube neke, godinama ih ne mogu oterati, pojedoše im sve stvari, krevete, plakare, ma sve! A komšija iznad – teška dijagnoza – em alkos, em po prirodi nezgodan, teroriše celu zgradu, niko mu ništa ne može. A inače, na parceli postoji hipoteka iz ne znam koje godine, nikako da je uklone jer nemaju potpise svih stanara. I sve tako, gore od goreg. Jel’ vidiš sad o čemu ti pričam, pita me. Ako je nešto mnogo dobro, uglavnom mnogo nije u redu.

Zbog toga se ne pecam na priče. I ne ložim se na pakovanje. I više volim ono u radnji od onog u izlogu. Zbog toga uvek pokušavam da zagrebem dublje i potražim više. Zbog toga kupujem one male sitne jabučice od bake na pijaci, jer znam da one ‘’nacrtane’’ iz supermarketa ne mirišu i nemaju ukus. Zbog toga zaobilazim fensi mesta na kojima mi na tanjiru prečnika po metra serviraju tri zalogaja nečega s prilogom od ničega. Ne oduševljavam se i ne govorim ‘’mmmm’’ samo zato što to tako treba. Ne padam na fore i teško menjam mišljenje. Jer znam – ako je nešto suviše dobro da bi bilo istinito – obično i nije istinito i ima neku žestoku falinku koja se na prvi pogled ne vidi.

I tako, ja iskusna i svim bojama namazana, pristadoh da me prevare i povedu u jedan novi restoran. Svi kažu da je super, reče Gaga. Toga se i plašim, pomislih. Ništa nisam ručala, reče. Nisam htela da se pretovarim pa da onda tamo ne mogu da zinem. Pa jeste, imaš i pravo.  Ja, za svaki slučaj gurnuh u tašnu neku štrudlicu s makom, onu vakumiranu, zlu ne trebalo. Dođosmo tamo, vidim ja – ne razumem onaj jelovnik – ič. Samo brojeve razaznajem. Uuuu, al’ je skupo, primeti Gaga. Šta ćemo…? Jesi se odlučila…? Gledam u onaj jelovnik (koji se inače nigde više ne zove jelovnik, nego po ‘’naški’’- meni), gledam u Gagu, nikako da rešimo, a konobar se unervozio. Šta nam preporučujete, upitah. On stade da nabraja. Ne znam šta mi priča, života mi. Šta vam je to poslednje što ste rekli..? Riba. Pečena? Blago termički obrađena, objasni. Znači – živa. Ok, to nećemo. A imate li kakvu salatu…? Opet stade da recituje. Opet niš’ ne znam. Imate li možda neku normalnu salatu, neki krastavac, paradajz, tako nešto…? Imamo, naravno, reče i pogleda me taman ko smrdljiv sir sa dna kace.

Izađosmo ćutke. Tri sam ručka mogla napraviti za te pare, uzdahnu Gaga. I za večeru da ti ostane, rekoh. I ono im salata..? Oni misle da se ja najedem od one šačice listića…? Pih. Šta ti je to…? Štrudla. S makom…? Aha. Lepa, rumena, doduše kupovna, ali štrudla. I potpuno termički obrađena.

Pročitajte i …Duda Alapača: Neka, u redu je

Zapratite nas na društvenim mrežama FacebookInstagramYoutube i pridružite nam se na Viber public chatu.

2 komentara

  1. Baš tako! Sve je kao savršeno! Na facebook-u,instagramu, svuda. A kad se čovek malo bolje zagleda,šta se krije iza toga? Nezadovoljstvo i veliki trud da impresioniramo ,,prave prijatelje”. Fensi restorani u kojima se jede skoro nista, a kući se ,,ubijajaju” od hrane! Savršeni životi nesavršenih ljudi. Ja sam ipak za malo nesavršenosti u životu. Tako je valjda opuštenije i lepše. A kome se ne sviđa, nek’ produži u neki ,,savršeni” svet (photoshopa i lažnih osmeha)… A kada ostanu sami sa sobom,oni koji pokazuju svo savršenstvo, da li su srećni? I kako se tada osećaju? To je najbitnije. Kada se skinu sve maske…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Takođe zanimljivo!