Duda Alapača: Volim i ja vas!

SHARE

Lepo sam je nazvala iz busa, rekla ’’mama, za pet minuta sam kod tebe, stavi vodu za kafu, nemam mnogo vremena’’. Ja ulazim kod nje, računam – kafa gotova, da srknem pa da bežim na taj roditeljski, a ona sve lagano. Pa sve se breca na mene ’’Ti, Dudo, stalno nekud žuriš, ko muva bez glave, samo dođeš i za pet minuta preko vrata’’… Mama, stvarno, žurim, samo sam došla da te vidim bukvalno na petnaest minuta i moram da letim u školu, kraj je godine.

Piše: Duda Alapača

Al’ ne bi joj dosta nego stoji kraj onog šporeta a odmerava me uzduž i popreko. Šta si to kupila? Ništa, boraniju neku. Smrznutu..? – iščuđava se. Pa, smrznutu, šta ću. Pune pijace, a ona kupuje smrznuto povrće… šta ćete zimus jesti kad sad smrznuto jedete…? Prevrnem ti ja na to očima, ajde mislim se – ne mogu da se natežem. Al’ Milanka k’o Milanka – tačno bi na lakat progovorila. Znam da ćeš da kažeš kako ja uvek imam neku primedbu, al’ jesi ti to sad s posla…? – pita.

Jesam, mama, sad sam s posla. Što pitaš…? Pa gledam te u tim patikama, pa sve mislim, žensko si, a iz ravne obuće ne izlaziš. Treba žena nekad i štikle da obuje, i malo da se dotera… Aha. Tu smo znači. Em u ova doba idem s posla, em sam u patikama, em kupila smrznutu boraniju i žurim. Pa stvarno nema smisla. U moje vreme… – poče ona. Mama, prekinem je, došla sam da te vidim. Došla sam zato što te volim. Došla sam stvarno samo na petnaest minuta. Od tih petnaest već smo sedam potrošile uludo. Nemoj mi pričati o tvom vremenu.

Ja nemam vremena da slušam priče o tvom vremenu. Kako je sve bilo bolje i drugačije i sporije. Znam da jeste. Ali ne staj mi na muku. Ustala sam jutros u šest. I ti si, u svoje vreme, ustajala u šest, ali si u pola četiri bila kući. Pešice si išla do posla i nazad, ej…?! Imala si kad da digneš noge na tabure, da pogledaš seriju, popiješ kafu s komšinicom, prošetaš dva kruga oko zgrade. Ja bih, draga moja mama, jako volela da mogu sad isto tako, ali ne mogu.

Ja nemam skuvano svaki dan. U mom frižideru ćeš naći kečap, sirup za kašalj i tri jaja. Ne stižem na pijacu radnim danom a i vikendom se obično uspavam. Kad se pijaca i ja konačno sretnemo, u proseku jednom u dve nedelje, vratim se s punim kesama voća i povrća. Što pojedemo za vikend – pojeli smo, ostalo se uglavnom pokvari. I zato kupujem smrznuto. Smrznuto ima bar teoretske šanse da preživi u zamrzivaču. A pošto trčim povazdan, tamo vamo, nema smisla da uopšte planiram štikle. Štikle su za uveče, za grad, restoran, za retke prilike kad imam povoda da se doteram.

Jeste, znam, ti si spavala s papilotnama, žrtvovala san zbog lepote. Ja moj san ne dam nizašta, mama. Nema tih papilotni koje bih trpela celu noć. Jeste, lepo je to kad pogledaš stare slike, pa ti prosto milo kakva si dama bila. Kompletić, uredna frizura, ešarpa, rukom slikana svila, pa cipele i tašna u tonu… ma voditeljka dnevnika ti ravna bila nije. Ali mama – ja tako ne mogu. Vi ste živeli, mama, u pravom smislu reči. Moja generacija se danas bori za život. Za opstanak. I nema stajanja. Ako stanemo – propali smo.
Znam da ne razumeš. Ne očekujem da razumeš. Ali – ne otežavaj. Lako je vama bilo graditi samopouzdanje kad vam je sve bilo potaman. Sve se znalo. I gde letuješ i gde zimuješ i sve… I nije baš da ste se pitali – odakle. Zamisli kako je meni danas…?! Sa svih strana nam plasiraju nekakve savršene živote – moraš biti zgodna, moraš biti lepa, ukloni bore, ukloni celulit, misli pozitivno, kako zračiš – tako privlačiš, deset stvari koje prava žena nikada… pet stvari koje pravi muškarac uvek… rešite se stresa u tri poteza… pila je ovaj napitak tri dana a onda se desilo čudo…

Muka mi je, mama… Dovoljno smo u mašini, nemoj me još i ti ubijati u pojam. Stres nije postojao u vaše vreme. Reč stres smo izmislili mi. Depresije smo izmislili mi. I krizu srednjih godina. I post-traumatski sindrom, Vi ste se sasvim dobro snalazili s vašim migrenama i žučnim kesama, jel’ da…?
Jesi li gladna…? – prekide me mama. Jesam. I gladna i žedna i umorna i sve. Ali nemam vremena. Jer moram da žurim na roditeljski. Unuka ti je prošla sa svim peticama. Najbolja je u razredu. Zamisli, mama, moje dete ima sve petice. Biće da sam nešto i dobro uradila,a…? I ćorava koka ubode zrno, govori i gura mi zamotuljak u šake. Šta ti je to? Parče pite, domaće, jutros pravila. Pojedi usput, srušićeš se negde. Javi mi se kad stigneš kući. Znaš da brinem. Znam, mama. I znaš da te volim…? Znam, mama. Volim i ja tebe.

Nema komentara

Ostavite komentar