Plakao sam na njenom venčanju

Anita nije moja prva ljubav, ali jeste najveća. Imao sam i pre nje devojke ali se ni pored jedne nisam zadržavao. Mislio sam da je ljubav, koju oseća prema meni, dovoljna da mi oprosti sve gluposti. Međutim, prevario sam se, nakon jednog pijanstva i mog ludila, ostavila me je. Utehu sam pronašao u Maji, kćerki jedinici bogatog stomatologa sa kojom imam dve kćerke. I ko zna kako bi se sve završilo da na ulici nisam ugledao Anitu koja se pravila da me ne poznaje…

Nikada kao danas nisam osećao strah. Ni kada mi je Maja zapretila da više neću videti decu, ni kada me je Veran precrtao, ni kada su mi zelenaši uz slepoočnicu prislonili hladnu metalnu cev… Nijedan rafal nije se mogao uporediti s onim koji je “štektao” u mojim grudima. A čekao sam samo reč “da”…
Stao sam pored ulaza, iza nekog stuba, dovoljno daleko od glavnih aktera ali i zvanica zaokupljenih pićem i ćaskanjem.
Na sreću, Anitina svadba bila je u toj velikoj sali pa sam mogao da ostanem neprimećen. Naslonio sam se na zid i osluškivao… Najvažnije je to što me niko nije video. Doduše, ni ja njeno lice nisam morao da vidim, mogao sam da ga zamislim do najsitnijeg detalja… Samo što je u mojoj glavi ta sreća u njenim očima bila rezultat ljubavi prema meni. Kao nekada…

Ozbiljna veza

Anita nije moja prva ljubav, ali jeste najveća. Imao sam i pre nje devojke ali se ni pored jedne nisam zadržao duže od snega na osunčanom obronku, a za nju sam mislio da će biti tek obični letnji pljusak, osvežavajući, kratak i prolazan. Tek sam bio raskinuo s Draganom, a ona, iako mi nije bila važna, drznula se da me ostavi onako kako sam ja ostavljao. Zato mi je simpatična Anita došla baš u pravo vreme da nahrani moju sujetu i popuni upražnjeno mesto.
Savršeno je slušala, govorila koliko treba i savršeno se ljubila. Đavolu bi malo bilo, pomislio sam i nastavio s njom iako je naša veza već dočekala zamenu kalendara na zidu.
– Konačno i tebe da vidim u ozbiljnoj vezi – rekao mi je Veran, na papiru mlađi a po opredeljenju i stavovima moj stariji brat. – Upoznao si njene roditelje, prihvatili su te, društvo je voli, mogu samo da ti čestitam.
On je s Natašom sve to imao, ali penzionerskom tipu poput njega to je pristajalo, meni nije.
– Jesen, pa zima… Šta da ti kažem, čini se da je izabrala pravo vreme… – lakonski sam odgovorio. Nisam priznavao ni sebi ni drugima da mi se ta šmizla uvukla u srce.
– Možeš da lažeš druge, mene nemoj… Osim toga, prestani da se glupiraš, nemoj to da pokvariš! – pripretio mi je.
– Ne moram ja, život će.
– Kakav život, šta pričaš?
– Misliš li da će je obradovati kada čuje iz kakve porodice potičem? U priči sam joj samo pomenuo da su naši roditelji razvedeni i zna da živimo sami zato što se majka preudala a otac oženio i otišao, ali ne zna da su pre toga njihove svađe policiju na naša vrata dovodile, da su se vaze potezale i noževi pominjali, da su nas ostavili kada je meni bilo šesnaest, a tebi dvanaest godina.
– Nisi ti za to kriv, a ona je razumna. Pokaži da ne nosiš traume iz tog perioda i biće sve u redu.
Nisam dotad shvatao da zapravo priželjkujem to “u redu”. Desilo se spontano kada je jednom prilikom poznanicima, na pitanje ima li brata ili sestru, odgovorila:
– Imam sestru i Davora, on mi je blizak kao brat – rekla je bez imalo patetike i nastavila priču. Na mene je ostavilo utisak to njeno neupadljivo svojatanje, valjda zato što se niko osim Verana celog života nije otimao o moj lik i delo. Roditeljima sam bio teret kojeg su se lako rešili.

Pokazala mi je zube

Koliko mi je prijala ta Anitina praktična strana toliko me je i nervirala.
Tavorio sam na slabo plaćenom poslu, bez volje da pošteno zapnem, ali sa snom da ću jednom zgrnuti veliki novac jer sam to zaslužio. Nisam tada znao da nije dovoljno biti pošten, treba i rukave zavrnuti. Tako mi je na um pala ideja da preko poznanika, koji je držao lanac prodavnica igračaka, “obrnem” jedan kamion. Platiš po jednoj ceni, prodaš po drugoj i posle izbrojiš dobit. Zvučalo je jednostavno i lako. Kada sam Aniti obznanio taj svoj plan, pristojno je klimnula glavom a onda se nadovezala na priču o predavanju nekog, valjda cenjenog, gostujućeg profesora, kojem je prisustvovala tog dana. Prekinuo sam je.
– Kako god okrenem, dobar sam nekoliko hiljada…
– Uglavnom, pričao nam je o sunovratu finansijskog sektora, da je zapravo sve propalo zbog tih obveznica koje su izdavane bez pokrića pa se celi piramidalni sistem urušio… – kao da me nije čula, nastavila je.
– Kako si ti sebična! – prvi sam rekao iako bi teško bilo proceniti ko je bio više samoživ u toj situaciji. – Pričam ti o nečemu što će moj život promeniti preko noći a ti tupiš o glupavom predavanju… Umesto da me podržiš, prekidaš me, ne želiš ni da me saslušaš!
Možda je vreme da i ova curica postane bivša, ljutito sam pomislio a ona mi je odgovorila:
– Nisam sebična, samo na konkretnom primeru pokušavam da ti pokažem da gradiš kulu od karata, dragi moj! Ako je na nerealnim temeljima propao svetski finansijski sektor, a podržavaju ga kojekakve banke i fondovi, zar zaista misliš da je održiva tvoja ideja o bogaćenju preko noći na taj način? Pozajmićeš ogroman novac da bi uleteo u rizičan posao. Nemaš, da se ne lažemo, prave radne navike, a morao bi ako hoćeš da sve odradiš do kraja. Uostalom, ako si spreman da tako zapneš, zapni na poslu koji radiš i kroz neko vreme, na jednostavniji način, domoći ćeš se tog novca bez rizika, bez bojazni, na pošten način. Šta ako ne uspeš da prodaš tu robu? Ona nije ni deficitarna ni konkurentna. Ako želiš moje hvalospeve, pogrešio si adresu! I još mi kažeš da sam sebična! E, vidiš, sada ću biti sebična – zgrabila je jaknu i, ne pogledavši me, otišla. Ostao sam sam i zbunjen. Prvi put pokazala je zube i tada sam, po žestini kojom se borila, shvatio da je već volim.
Sa cvećem u ruci pokucao sam na njena vrata idućeg dana moleći je da mi oprosti.
– Ponekad se zaigram kao dete… – rekao sam joj. – Ali to je zato što nisam imao vremena da odrastem. Znaš, moji roditelji…
– Znam, rastali su se i tom prilikom gotovo da je krv pala, Veran mi je ispričao. Razumem da to u čoveku izazove traumu, ali nemoj da ti bude alibi za neuspeh u životu, za tumaranje… Svi smo mi doživeli padove. Nisi više mali…
Tada sam joj rekao da je volim. Nije odgovorila jer je još uvek bila pomalo uvređena.

Pilula za miran san ili izvor nespokoja

I što je Anita postajala veći čovek u mojim očima, sve teže sam podnosio to da ona, takva voli mene ovakvog, prokletog, grešnog i lakomislenog, jednostavno nisam umeo da se nosim s tim.
Dok je ona bila na fakultetu, ja sam se dosađivao. Radio sam tek toliko da tog meseca imam za margarin i parizer, više nisam hteo iz nekog revolta. Zašto baš ja nemam oca da finansira moje hirove, zašto baš ja nema ludu sreću i dobru platu… Sve to me je frustriralo i činilo lažno nadobudnim. Za razliku od mene, Veran se baš borio ali nije mu bilo drastično bolje pa sam i u tome video argument za ispravnost svojih stavova.
– Eto vidiš, možeš poginuti na poslu, nikada nećeš biti tamo gde su tatini sinovi…
– Bar noću zaspim zadovoljan – rekao mi je ne sluteći da sam i ja pronašao pilulu za miran san. Bar tog dana… Već sledećeg mogla je postati izvor nespokoja…
Čekajući Anitu, navratio sam u neki lokal na čaj. Novina nije bilo na stalku, ali je zato poker aparat bio slobodan. Iz dosade sam seo i u mom džepu uskoro je zveckao lako zarađeni novac. Nije to bila velika cifra, ali sasvim dovoljna da me učini srećnim…
Kada su počele letnje žege, odjezdio sam s društvom na more. Za to se našlo para, a o sutra nameravao sam da mislim prekosutra. Ni pomislio nisam da pozovem Anitu.
Ipak, kada sam stigao u Crnu Goru, shvatio sam da mi Anita nedostaje. Nisam hteo da priznam sebi još jednu slabost, pa sam se besomučno opijao i glumio švalera. Tako sam jednu noć proveo s nekom balavicom. Ništa se nije dogodilo osim ljubljenja i ruke zavučene ispod majice. Znao sam da je Aniti i svakoj drugoj poštenoj devojci i to dovoljno, pa sam se potrudio da sakrijem fotografije koje su snimili moji drugari dok smo anonimna i ja spavali.
Anita ih je videla. Naravno, sve sam joj prećutao i zaobišao temu vernosti, međutim, proklete kompromitujuće fotke ostavio sam u fioci u kojoj odlažem dokumenta.
Nekoliko dana kasnije zamolio sam Anitu da ode do mog stana i da mi na posao donese broj žiro-računa jer sam konačno dočekao da budem prijavljen, da dobijem socijalno osiguranje i ostale beneficije.
Učinila je to što sam je zamolio i, čim mi je predala na papiru zapisan broj, ošamarila me je svom snagom, prosiktala da sam đubre i ostavila me zbunjenog. Tada mi je sinulo da je videla slike. Ne gubeći glavu, odmah sam smislio izgovor.
– To je od prošle godine, ljubavi. Zar ćemo se svađati zbog tvoje ili moje prošlosti?
– Aha… Prošle godine nosio si majicu koju si kupio pre dva meseca? Nisi samo varalica već potcenjuješ i moju moć zapažanja.
Na njenu pronicljivost potpuno sam zaboravio. Nemajući kud, ispričao sam joj necenzurisanu verziju događaja, čak sam zaplakao koliko mi je bilo teško i Anita mi je oprostila.
Ne znam zašto sam pokušavao sve da pokvarim ali danas sam svestan činjenice da nikako nisam smeo ostati bez nje jer se sve vreme trudila da u meni probudi uspavanu pamet, forsirala je samo dobro u meni. I nije joj išlo…

Znao sam da je kraj

Jednog dana aparat mi je “pojeo” pola plate. Morao sam to reći Aniti, uostalom, nisam imao od koga da pozajmim novac do sledeće uplate. Uh, kako je bila besna.
Saslušao sam bukvicu kakvu su moji roditelji svojevremmeno propustili da mi održe. Ali, na njoj svojstven način, Anita je posle svakog mog posrnuća uspevala da me uveri u to da nisam loš čovek. Ne znam da li je zaista verovala da sam dobar ili je na kuli od karata gradila snove.
Piće mi nikada nije bilo mrsko a te večeri, kada mi je oprostila ko zna koju po redu brljotinu, postalo mi je najbolji drug. Istresao sam čaše štoka u sebe kao da zalivam baštu. U stvari, zalivao sam spoznaju da je nisam vredan… Obeznanio sam se. Da me Veran nije odvezao na ispiranje želuca, ne bih preživeo.
Tek sutradan saznao sam da me je obeznanjenog zatekla i Anita, baš u momentu kada su sve inhibicije popustile. Rekao sam joj da je razmažena, da se pravi pametna, da ne zna koliko je “plitka” i slične gadosti. Uglavnom, izvređao sam je, a kada je htela da ode, povukao sam je za ruku i gotovo joj iščašio zglob. Otišla je plačući, rekao mi je Veran. I znao sam da je to kraj.
Nekako mi je laknulo jer sam shvatio da više ni pred kim neću morati da obuzdavam svoju narav. Pripremio sam govor koji ću joj istresti u lice kada mi se javi da obavimo taj poslednji razgovor. I večno je ostao u meni… Izgleda da je bila isuviše povređena da bi mi se javila ili sam joj se previše smučio da bi poželela ikada više da me vidi ili čuje. Pustila me je da progutam sve one reči, a one me guše i danas, samo što sam vremenom naučio da ih usmerim na pravu adresu.
Patio sam, pio i plakao. Ostao sam i bez posla.
Tokom jednog besciljnog tumaranja gradom naišao sam na školskog druga, a on je bio sa sestrom od tetke. Tako sam upoznao Maju, natprosečno visoku, dugog uskog lica i krupnih očiju. Izgledala je kao barbika, za razliku od Anite koja je sva bila prirodna topla i simpatična.
Znao sam da budem šmeker kada treba, a tada sam se naročito potrudio jer sam želeo potvrdu da sam frajer, onaj koji ume i može da osvaja.
Maja je imala sve osim muža i problema. Zato sam se potrudio da joj nadoknadim oboje…
Kćerka jedinica poznatog stomatologa, živela je sama u stanu koji su joj mama i tata poklonili povodom sticanja fakultetske diplome, vozila je novi auto i… osećala je da joj mladost izmiče. Možda se zato onako grleno smejala mojim doskočicama…

"Otrovni pauk"

Na rastanku smo razmenili brojeve telefona i nisam dugo čekao do sledećeg sastanka. Pozvala me je već narednog dana… Poverovao sam u to da se probudio uspavani Kazanova u meni i ni pomislio nisam da sam se, takav kakav sam bio, go i bos, uklapao u Majin plan. Bio joj je potreban neko bez prava glasa, da je sluša, ispunjava njene želje, ali i uživa u materijalnim dobrima koje je nudila. U početku sam se savršeno uklopio…
Maja je bila neverovatno prijatna, kao povetarac, jedva primetna, lagana i lepršava. Lako sam se upleo u njenu mrežu, ali ona ni slutila nije da je plete više oko sebe: ja sam bio otrovni pauk, bilo da sam slobodan ili vezan.
Njeni su mi se obradovali kada su me upoznali. Ponadao sam se da je Maja prethodno na njih prenela sopstvenu fascinaciju, a malo je trebalo da shvatim da su me doživeli kao onoga ko će oženiti njihovu izbirljivu jedinicu, čime će ih poštedeti brojnih pitanja poznanika i rođaka.
Samo me je Veran upozorio na to da ne treba da srljam u novu vezu, pogotovo ne s Majom.
– Ona će te, ne promeniš li se, sažvakati i ispljunuti – rekao je britko, ali u dobroj nameri.
– Luda je za mnom! – osmeh s lica ni limunom mi nije mogao skinuti.
– Nije ona naivna, zna ta dobro šta radi. Bolje se malo saberi i nemoj joj dozvoliti da tobom manipuliše kada joj prvom prilikom zatražiš pare za kafu – proročki me je upozorio.
Oboje smo imali svoje razloge da započnemo novi život samo dva meseca od početka naše veze. Mene je vodio inat, a nju biološki sat. Ipak, tada smo živeli u miroljubivoj koegzistenciji pa smo vest o trudnoći dočekali kao srećnu. Ja sam se naročito potrudio da o tome obavestim Anitine i moje zajedničke poznanike. Nikada mi neko od njih, ni u prisnom razgovoru, nije rekao da je pitala za mene. Verovao sam da su joj svi oni samo odani…
Prešao sam u Majin stan gde su njeni već opremili sobu za bebu, a sve što sam imao doneo sam u jednom koferu…

Nevidljiva kruna

Naš zajednički život bio je dobar. Valjda smo bili toliko obuzeti dolaskom novog bića i uklapanjem sitnica koje život znače, pa nije bilo vremena ni za šta loše.
Kada se Anja rodila, plakao sam kao dete što od alkohola, jer je izvukao iz mene najskrivenije emocije, što od spoznaje da to dete nisam želeo s Majom. Stvorio sam neku fikciju da ipak sve ide po planu, čak sam bebi dao ime koje smo Anita i ja planirali za našu devojčicu.
Problemi su izašli na površinu kada su Maja i Anja izašle iz bolnice. Njena majka bila je s nama i već drugog dana dala mi je do znanja da bih mogao da se prihvatim i nekog posla. Znao sam da ću tako izbeći i plač u četiri termina dnevno i prisustvo tašte, a neretko i tasta, pa sam počeo da obilazim poznanike i listam oglase. Nudilo se samo fizikalisanje ili posao konobara, što mi je bilo neprihvatljivo i pre, a kamoli sada kad sam bio na malo višem nivou.
Koliko god se zavaravao novostečenim statusom, morao sam da skinem nevidljivu krunu s glave i da se prihvatim lopate. Time sam odaslao dobru poruku Maji i njenim roditeljima jer kada su videli da hoću da radim čak i najteže poslove, okrenuli su nekoliko brojeva i uglavili me na menadžersku poziciju najprofitabilnije firme u gradu. Sada sam imao dovoljno i za aparate, i da podignem nos, ali i da nedostajem svima koji su me se nekada odrekli.
Osim materijalnih stvari i deteta, drugih zadovoljstava u braku nisam imao. Shvatio sam to kada smo upali u kolotečinu. Nezadovoljstvo je obostrano tinjalo ali smo ga prikrivali naoko srećnim porodičnim šetnjama, skupim putovanjima i dobrim radnim mestima. Ja sam baš tako naduvavao samopoštovanje… I uspevao…
I baš takav, nabijen samopouzdanjem i odeven u skupo odelo po meri, ugledao sam jednog popodneva Anitu. Okrenula je glavu od mene iako smo bili na tolikoj udaljenosti da nisam bio siguran u to da li me je videla. Uh, kako mi je bilo krivo zbog toga… Da mi glas nije zadrhtao, a srce zalupalo kao u vreme prve spoznaje ljubavi, povukao bih je za rukav. Tada sam prvi put shvatio da je još uvek volim, da sva odela, predstave za ljude i za samog sebe nisu istrgnule tu drsku malu iz mog srca. A ona je samo prošla pored mene…

Poslao sam joj poruku

Dok sam kasnije nezainteresovano slušao o tome kako je tog dana Anja jela i plakala, s užasom sam zaključio da me više zanima da li je ona pokeraška faca na Anitinom licu samo vešta gluma ili pravi odraz ravnodušnosti koju oseća prema meni posle silne ljubavi.
Kada je, godinu dana nakon što se oženio svojom prvom i jedinom ljubavlju, Veran dobio dete, napio sam se kao suva zemlja, ovoga puta “s pokrićem“. Slavio sam njegovu sreću… do te mere sam izgubio vezu sa svetom, pa sam poslao poruku na nikada zaboravljeni broj. Nisam te večeri znao ni kako mi je ime ali tih sedam cifara jesam… Napisao sam prvo glupavu rečenicu: “Ćao, šta radiš?”, pa kada na to nisam dobio odgovor, pitao sam je zašto mi ne odgovara. Kao da nije prošlo više od dve godine, kao da je nisam ujeo za srce… Napisala mi je da sam pogrešio broj.
“Ovde je neko kome i danas mnogo značiš, ko te nikada nije zaboravio”, napisao sam uz mnogo grešaka i velikim slovima, mojim zaštitnim znakom iz naših vremena…
Držao sam telefon u ruci i nagađao šta će mi napisati… Na sve sam spremio odgovor. A ona se nije javila. Pogodilo me je to više nego najgora kritika koju mi je mogla uputiti. Sve sam bio spreman da podnesem osim ravnodušnosti.
Kući sam se vratio otrežnjen spoznajom koju nisam želeo da imenujem. Primakao sam se Maji u krevetu i ljubio je kao da mi je poslednji put. Iz inata, iz očaja, bola i ludila. Te večeri začeli smo Tijanu.
Tako je Maja morala na porodiljsko samo nekoliko meseci nakon što se vratila na posao i malo živnula. A nezadovoljstvo je bujalo…

U dugovima do guše

Ona je konačno pokazala svoje pravo lice, a ni ja više nisam imao razloga da se pretvaram da je volim kada to, zapravo, nikada nisam. Odjednom svesna te činjenice, postala je nepodnošljiva. Bio sam prinuđen da bežim iz kuće. Po završetku radnog vremena, a taj posao već je počeo da me smara, smirivao sam se starom strašću – kockom.
Gubio sam po celu platu u tim crnim aparatima… Novca u Majinom novčaniku nikada nije nedostajalo pa ona, osim da sam fizički odsutan, nije primećivala da upadam u živo blato. Onda sam zadužio platu unapred, pa još jednu…
Ni trepnuo nisam, a nije bilo kolege kojem nisam bio dužan. Svi su mi gledali kroz prste, samo je ekonomista Milan, skromni i uvek pomalo ljutiti četrdesetogodišnjak, iz dana u dan pitao kada ću mu vratiti. I uvek sam obećavao da će to biti “sutra”.
– Ajde se ti lepo na drugoj strani zaduži pa meni vrati. Ima zelenaša na svakom koraku. Moram deci kupiti knjige za školu. To je, brate, tvoj dug, pa ti vidi šta ćeš s njim – rekao je tonom koji nije trpeo pogovor.
Istoga dana pronašao sam “prodavca para” koji je, uz kamatu u visini četvrtine moje plate, pristao da mi da novac na ruke, bez ikakvih papira. Bilo je previše lako pa sam zaključio da ću tako i ostale podmiriti jer su, koliko sutra, mogli da mi održe predavanje kakvo mi je Milan održao. A koliko je to bilo ludo, došlo mi je do mozga zajedno s prvom kamatom. Nemajući kud, opet sam morao da pozajmljujem od Verana, od jednog, pa drugog drugara, iz Majinog novčanika a da to nije znala… Malo-pomalo, bio sam dužan svim ljudima koji su imali i hteli da mi daju novac. Pozajmljivao sam od jednog da bih umirio drugog dok se krug nije zatvorio. Mogao sam sve da priznam bližnjima i da promenim ploču. Ali nisam… Nisam želeo da za to sazna Anita… Nje što se tiče, još sam se trudio da, sa detetom na ramenima, tokom slučajnih susreta glumim srećnog taticu iako se ona i dalje isto ponašala, dakle, nije me primećivala.
Kada su moji dugovi narasli toliko da više nisam mogao da ih krijem, priznao sam ali samo zato što je zelenaš počeo da mi diše za vratom.
Maja je šiznula. Rekla je da sam obrukao i nju i njene roditelje.
– Baš su ti neki roditelji. Opremili su te kao kuću na prodaju, okrečili i uredili, a unutra je ostao trulež – rekao sam ono što mi je ležalo na srcu. Nisu oni zbog toga bili loši ali morao sam da joj to kažem.
– Ma, bolje bi bilo da su taj novac dali tebi da nestaneš iz mog života, propalice jedna! – sipala je i ona uvrede. – Priberi se ili ću sa decom otići na kraj sveta. Nećeš ih videti ni na fotografijama! – zapretila mi je.

Potpuni krah

Onda sam se setio da ipak postoji slamka spasa: stan u kojem je sada Veran živeo s porodicom bio je i moj. Predložio sam mu da ga prodamo.
– E, šta si ti sebi dozvolio… – vrteo je glavom Veran. – Nameravao sam da ti isplatim tvoj deo stana, odavno štedim novac za to. Ima li šanse da ti dam taj novac a ostalo kada prikupim? Ako prodamo stan i podelimo pare, neću imati ni za poštenu šupu. Ovako ćemo nekako isplivati…
Odmahnuo sam glavom. Još mi je bila sveža uspomena na pretnju zelenaša i njegovih kompanjona. Pred Majom i decom prislonili su mi pištolj na čelo i naterali me da kažem rok u kojem ću ispuniti svoju obavezu. Zato više nisam mogao da čekam. A morao sam i da rešim pitanje stana jer me je Maja posle te scene, šokirana i isprepadana, izbacila na ulicu. Spavao sam u portirskoj sobi u firmi.
Ispostavilo se da ni tada nisam dotakao dno jer sam ga zaista osetio kada mi je brat dva dana kasnije dao moj deo novca i rekao da za njega više ne postojim. Nisam pitao kuda će s bebom i ženom.
I tek na tom dnu počeo sam da razmišljam o svom krahu… Pokušao sam da se vratim na početak a tamo sam našao… Anitu. S njom sam izgubio sve što me je činilo čovekom, bez nje sam prestao da budem dobar, pošten i vredan, jer takvim me je samo ona videla. Čuo sam da se udaje. Saznao sam kada i gde…
Sakrio sam se iza stuba u pokušaju da izbegnem sve te ljude, ali da presretnem njen pogled. I desilo se…
Bio sam uplakan i hteo sam da ona to vidi. Moje suze će je ganuti, a onda… Ipak me je iskreno volela. Osim toga, čitala me je kao otvorenu knjigu i mogla je da zna da sam propao zbog nje. A kada je pogledala u oči koje je toliko puta svojim nazvala, nije bilo iskre u njenom pogledu, nije bilo skrivene šifre niti tajne poruke. Samo praznina i žurba da pronađe druge oči koje su je iskreno i željno tražile.
– Uzmi – čuo sam glas pored sebe. Bio je to konobar, nudio mi je rakiju. Ništa mu nisam rekao, potegnuo sam iz boce.
– Nemoj da plačeš – potapšao me je po ramenu. – Znaš kako kažu: “jedna se otegla, druga se protegla”. Ja sam prošle nedelje služio bivšu na svadbi i vidi me: zdrav, čio, normalan. Ajde, čemu briga? Glavu gore, momčino! – rekao je i dodao: – To ponesi – pokazao je na bocu koju sam držao – i danas pij koliko ti volja. A sutra okreni novi list…
Ostao sam zatečen. U nekoliko jednostavnih rečenica ovog dobrodušnog momka stala je sva moja problematika, svi jadi o kojima sam godinama lamentirao. A rešenje je bilo vrlo jednostavno.
Iznenada sam se zapitao šta radim u toj sali…
Gotovo trčeći izašao sam na ulicu i nisam više mario za to da li me je neko video. I ako jeste, video je onog bivšeg propalicu, nekoga koga i tako nikada više neće sresti. Ovoga puta verovao sam u to…