Razmišljam pozitivno i verujem da ću uspeti da pobedim i karcinom

Hendikepiranim ljudima Bog obično nadoknadi njihov nedostatak dajući im nesvakidašnji talenat, lepotu, pamet… Ja se mogu pohvaliti vedrim duhom, velikim ambicijama i srećom da sam pronašla pravog čoveka za sebe. Ali dobila sam još jedan težak udarac u životu.

Rodila sam se bez leve šake. Tamo gde kod većine ljudi od zgloba počinje nadlanica na koju se nadovezuju prsti ja imam patrljak.
Kult desne ruke, prisutan u našem društvu, donekle je ublažio moj hendikep budući da ruku za upoznavanje, tapšanje po ramenu ili pokazivanje pravca imam – desnu, zdravu i pravu. Zato se nebrojeno puta desilo da moj novi sagovornik tek posle nekog vremena koje smo proveli u razgovoru uoči moj nedostatak. Onda u prolazu uhvatim onaj sažaljivi pogled, ali navikla sam, naučila sam da ne gledam.
Ne mogu da zamislim kako je mojoj Ivanki bilo kad je posle devet meseci nadanja, strepnje i iščekivanja ugledala taj prizor. Znala je da je zbog zdravstvenih problema u ranoj fazi trudnoće morala na pregled koji je uključivao zračenje iako je pre toga bila zdrava, kao i otac i cela familija uostalom, ali nije očekivala takve posledice. Bilo je to pre gotovo trideset pet godina, kad ultrazvuk nisu koristile ni bolje klinike. Sada znam da me se ne bi odrekla i da je znala, sada kada razumem majčinsku ljubav.
Tada sam mislila da bi bilo mnogo bolje da me nije rodila…
Ipak, nikada nisam osetila da su ona ili otac požalili što me imaju, naprotiv, celog života osećala sam se kao najvoljenije dete na svetu.
Okolina je drugačije reagovala, ali na sažaljive poglede i neumesna pitanja navikla sam se vremenom, čak sam, odrastajući u svetu predrasuda, naučila da razumem strah i nerazumevanje prema svemu što nam nije blisko i prirodno. Nije me to preterano doticalo jer sam bila obavijena ogradom sazdanom od roditeljske ljubavi, živela sam u svom malom savršenom svetu.
Posle mene roditelji nisu poželeli drugo dete jer su se, priznali su mi u jednom dirljivom momentu, plašili da meni neće moći da pruže svu ljubav… Brat ili sestra silno su mi nedostajali pa smo se na račun toga često šalili. Da li su požalili što se u toj ulozi nisu još koji put dokazali – nikada nisam saznala.
Nije u našoj maloj tročlanoj porodici bilo ni finansijskih problema ni trzavica, pa činjenicu da sam se razlikovala od većine ljudi smatram jedinom tamnom mrljom na vedrom nebu svog detinjstva.
Čitala sam jednom prilikom da hendikepirani ljudi prema okolini razvijaju neku vrstu neosetljivosti, zaštitni bedem kroz koji ne prolaze običnim ljudima razumljive reči, da bi svoj zamišljeni svet sačuvali u svoj lepoti imaginacije, ali i da bi sakrili osetljivu i ranjivu dušu. Možda zato nikada nisam zaplakala kada bi neko dete, u neznanju, pokazalo rukom na moj patrljak ili upitalo zašto ja nemam šaku kada je sva druga deca imaju.
Možda će zvučati čudno, ali nikada se nisam pitala kako bi izgledala ta moja druga šaka, jer sa onim što sam imala stvarala sam mala čuda.
Zakinuta s te strane, bila sam blagoslovena inteligencijom, naročitim senzibilitetom, maštovitošću i kreativnošću. Zato, kad je došlo vreme za školu, nije bilo dileme: specijalna ili „normalna“… Iako je psiholog prilikom upisa obzirno pokušao da skrene mojim roditeljima pažnju na moguću izopštenost u razredu, oni nisu pomišljali da me izdvoje jer su znali da se lako uklapam.

Uklapanje u zajednicu
I zaista, od prvog dana postala sam član male zajednice. Da li zato što su se na moj nedostatak navikli onako mali, još neiskvareni, tek, moji drugari postupali su prema meni kao prema sebi ravnoj. To mi je dalo krila pa sam se oslobodila i, bez zadrške, svakodnevno isticala svoje kvalitete. Zato sam bila naročito cenjena, i među učiteljima i među školskim drugarima, na šta su roditelji bili neobično ponosni.
Kao što slepac razvije naročito osetljivo čulo mirisa ili dodira, ja sam čuda pravila desnom rukom i ostatkom leve. Sve sam mogla kao ostala deca: igrala sam odbojku, vozila bicikl, pravila figurice od gline… sve to uz mnogo veštine, upornosti i spretnosti. Vremenom sam osećaj u nedostajućem delu ruke do te mere razvila da sam mogla da listam i najtanje listove. Ljudi su se divili mojoj spretnosti, bolje rečeno, iščuđavali, jer se valjda podrazumevalo da tako uskraćenoj osobi bude ograničen i hod kroz život.
Gledajući drugu decu, ipak sam potajno želela da izgledam kao oni pa sam vremenom nesvesno naučila da skrivam levu ruku. Stavljala sam je u džep, na bok ili u nabor majice… Ipak, uživala sam u osećaju pripadnosti većini iako, u suštini, nisam patila od nedostatka samopouzdanja. Moja ruka bila je nevažna u odnosu na utisak koji sam ostavljala zahvaljujući urođenom šarmu i inteligenciji.
I tako, sve je bilo u redu do trenutka kada sam poželela da se još bolje uklopim, da možda postanem bolja od većine.
Kada je došlo vreme da odlučim koji ću fakultet upisati, znala sam da će to biti medicina.
Kao lopov pravne nauke, poželela sam da do kraja upoznam oblast kojom je obeležen moj život. Iako sam uglavnom bila razumna i ne bez osnova tvrdoglava, roditeljima sam ovog puta rekla da u obzir dolazi samo to. Ukoliko se ne slože sa mojom odlukom, spremno ću postati sekretarica, što sam u suštini jedino mogla da radim sa završenom gimnazijom.
Nisu bili oduševljeni, ne zato što su me smatrali manje vrednom ili pametnom, nego zato što su se plašili da ću biti odbijena. Jedne stvari, naime, bili su svesni od početka… Morala sam priložiti zdravstveno uverenje prilikom upisa na fakultet… i, tu je moj hendikep postao ograničavajući faktor, nešto zbog čega bih iznenada mogla početi da patim, a oni to nisu želeli.
Obećali su da će razmisliti, ali mama je, bez mog znanja, odmah sledećeg jutra otišla na fakultet i zamolila dekana da je sasluša.
– Ako Milica i vi mislite da ona to može, dobrodošla je na našem fakultetu – rekao je dekan kada mu je majka izložila problem.
Kada mi je kasnije prepričavala njihov razgovor, brada joj je podrhtavala. A ja sam bila presrećna. Grlili smo se, otac i ona plačući, a ja smejući se. Tada sam dotakla zvezde na mom malom nebu…
Na fakultetu, osim što su me svi redom znali jer me je bilo lako i opisati i zapamtiti, sve je bilo uobičajeno. Od prvog dana shvatila sam ozbiljno i vežbe i predavanja pa ih nisam propuštala. Kod kuće sam vredno učila jer mi to, uz skroman društveni život, nije predstavljalo nikakav problem.

Slučajni susret
Bila sam na četvrtoj godini kada sam upoznala Stevicu. Po završetku prakse na klinici čekala sam autobus za centar kada se pored mene zaustavio automobil kroz čiji mi se otvoreni prozor obratio nepoznati mladić. Simpatičan, odmah sam uočila.
– Izvinjavam se, možete li da mi kažete gde je odeljenje za transfuziju? – upitao je. Prvo sam primetila plavetnilo njegovih očiju, a onda sam postala svesna onog šta mi je govorio. Odeljenje za koje je pitao bilo je levo od mene i umesto da, kao toliko puta dotad, nagnem telo udesno i poslužim se desnom rukom, izvadila sam iz džepa levu i pokazala mu kuda da ide. Kao da sam predosetila da taj susret neće biti naš poslednji pa sam želela da me odmah vidi onakvu kakva jesam, bez skrivanja i lažnog bleštavila.
I tada se desilo… Nisam videla onaj sažaljivi pogled. Čak sam kasnije, kada je zahvalio i otišao, razmišljajući o njemu, pomislila da moju ruku zapravo nije video. Žurio je, mislio je na pravac koji mu pokazujem, sve sam bila sklona da zaključim osim da je simpatični mladić u meni video ljudsko biće bez trivijalnih razlika. Još sam čekala autobus, koji je baš toga dana užasno kasnio, kada se on vratio. Nisam kasnije pomislila na saobraćajni špic po završetku radnog vremena ili na uobičajene letnje gužve, želela sam da u našem ponovnom susretu vidim prst sudbine. Jedan od onih koji mi je nedostajao…
– Idete u centar? – obratio mi se. Ovoga puta crvenilo je oblilo moje obraze. Mnogo toga promenilo se u tih petnaest minuta…
– Zapravo, da…
– Uđite, povešću vas – otvorio mi je vrata.
Čim sam ušla, raspričao se prethodno mi rekavši ime.
– Majka mog najboljeg druga mora na operaciju a ista smo krvna grupa pa sam hteo da dam krv, međutim, neko me je preduhitrio… – objasnio mi je i razlog posete i ranog povratka. – Neki kažu da nije dobro da se daje krv, ali ja se osećam posebnim što sam u prilici da pomognem ljudima.
– Pomalo se razumem u to i, po logici koja mi je prihvatljiva, dobro je davati krv… Time se stimuliše proizvodnja…
– Vi ste doktor?
– Nisam, ali se nadam da ću biti. I, dozvolićeš mi da ti ne persiram.
– Naravno, po godinama smo bliski… Dakle, tako… Pa, po toj logici, ti, Milice, mnogo voliš da se grliš…
– Molim? – zbunila sam se.
– Mislim na ruku… – pogledao je u patrljak koji sam nesvesno povukla u tom momentu. – Nedostaju ti prsti, a oni su stvoreni za milovanje i grljenje, zar ne? – toplo me je pogledao. Prvi put u životu neko se našalio na račun mog hendikepa i ta činjenica me je zbunila iako u njegovom načinu da „probije led“ nije bilo ničeg spornog.
– U stvari… da… – rekla sam široko se osmehnuvši da ne bi pomislio da sam se naljutila, jer zaista nisam, čak sam mu u sebi čestitala za neposredni pristup.
– Moram da svratim na pumpu, gorivo mi je na rezervi – rekao je kada smo prolazili pored jedne. – Ne žuriš?
– Ne – „zapravo mi je vrlo prijatno“, htela sam da dodam, ali toliko smela ipak nisam bila.
– Onda možemo na kafu ako nemaš ništa protiv.
Tako je počelo. Uz kafu je Stevica još jednom demonstrirao svoj otvoreni pristup ljudima. Pričao je sa mnom kao da se znamo godinama, bez kalkulacija i nedovršenih pitanja. I sama sam se uz njega opustila… Prvi put u životu nekome sam bez ustezanja pričala o svom hendikepu, o životu i posebnim osećanjima koja sam razvila.
– Ti sigurno posebno i voliš? – upitao je kao da su emocije naša uobičajena tema. Naravno, nije mogao da zna da je to polje za mene sasvim neistraženo, misteriozno i daleko… Sve vreme na licu mu je titrao blagi osmeh, osmeh dopadanja, odobravanja mojih stavova i osobina. To me je ohrabrilo da se upustim u flert, zapravo u nagoveštaj flerta… Prethodno mi je, naravno, Stevica rekao da nema devojku.
– To bi morao da osetiš, ne može se ispričati…
– A šta misliš da pokušaš?
– Šta? Da ispričam ili da volim?
– A šta bi ti? – podigao je obrvu, a izraz njegovog lica nagoveštavao je provalu smeha. Oboje smo se prepustili…
Kući sam došla veselija nego ikad. Veče sam provela sanjareći o Stevici i njegovom pozivu budući da smo na rastanku razmenili brojeve telefona.

Početak ljubavi
Pozvao me je kasno iste večeri, nenadano, baš kako je ušetao u moj život. Opet smo veselo čavrljali, više on nego ja. Pričao mi je o poslu, roditeljima, o običnim stvarima na šarmantan, nov način. Bi li bilo smelo da se ponadam da mu se dopadam, pitala sam se kasnije kada smo već ugovorili novi susret. Smem li da polažem pravo na njega, na ljubav…
Razmišljanje me je udaljavalo od onog posebnog osećaja u duši, od onog nektara koji je opijao moje srce, izazivao prijatan grč u stomaku i osmeh na licu, pa sam odlučila da se prepustim sudbini, koja je u mom životu odigrala veliku ulogu…
Šetnja sa Stevicom bila je prijatna, razgovor pitak, a sladoled neobično sladak. Kada smo seli na klupu jedno naspram drugog, znala sam šta sledi. Zato sam se vešto izmaknula čim je njegova glava počela da mi se približava…
– Nešto nije u redu? – upitao je. – Požurio sam?
– Ne, samo… ja… Jesi li siguran da bi mogao da… budeš sa nekim kakva sam ja? – pitala sam gledajući ga u oči. Namerno sam izbegla pominjanje ljubavi, trebalo je da pređemo tek prvu, za mene visoku, stepenicu. Moja intuicija bila je jaka, kao i moć da procenim ljude, ali u dubini njegovih očiju nisam mogla da uočim ništa što mi se ne bi dopalo, iako sam u dnu duše to priželjkivala plašeći se odbacivanja, ljubavi, nečeg nepoznatog. Ćutao je nekoliko napetih sekundi koje su mi se pretvorile u večnost.
Kada je progovorio, bio je to onaj Stevica koga sam upoznala: neposredan i iskren.
– Pobogu, Milice, kakvo je to pitanje? Ih, koliko sam ih imao sa obe šake pa nisu umele ili nisu htele da ih koriste kako treba?! Ovo… to nije ništa…
Tom rečenicom otopio je led oko mog srca. Počeli smo da se zabavljamo…
Strah koji sam u početku osećala delili su i moji roditelji. Međutim, bila je dovoljna jedna Stevičina poseta da aminuju našu vezu punim srcem…
I njegovi su slično reagovali iako sam se plašila da u njihovim srcima nikada neću dobiti mesto koje bi zauzela devojka sa obe šake, makar i bez diplome i miraza koji su mi roditelji velikodušno obezbedili.
Nekoliko dana posle dodele diploma osetila sam prve znakove trudnoće. U meni se rađao novi život paralelno sa novim strahom… Znala sam da nisam nasledila ruku bez šake, ali sam se, prirodno, plašila.
Nestrpljivo sam iščekivala zakazani ultrazvuk. Pitanja su se rojila u mojoj glavi dok mi je Stevica čvrsto stezao ruku…
– Možda ništa neće moći da se vidi, zavisi od položaja bebe… – umirivala sam ga iako je po podrhtavanju mog glasa mogao da oseti kome treba podrška.
I kao da je moj mali sin osetio strah svoje majke, baš u trenutku kada je doktorka sondom prelazila preko mog stomaka, pružio je obe ruke i ja sam videla svih deset savršenih prstića.
Zaplakala sam od sreće… Bila sam dirnuta kao malo kad u životu… To je bio osećaj koji neću zaboraviti dok sam živa.
Naš Kosta rodio se savršen, rumen i lep. Život se pobrinuo za to da se uklope sve kockice koje je neko „gore“ greškom izostavio u mom slučaju… Radila sam, imala sam muža, dete, roditelje i prijatelje. Ipak, jedan nedostatak se potkrao a ja sam ga greškom previdela…
Da li zato što sam svoju sreću počela da podrazumevam ili je jednostavno tako nešto bilo isplanirano davno pre nego što je mene neko obavestio da to nije kraj borbe, tek, novo iskušenje isprečilo se preda mnom…

Još jedan hendikep
U rano proleće, kada je mom Kosti bilo šest godina, počela sam da osećam tegobe: bol, mučninu, gubitak apetita… i tek kada se sve otkrilo, bilo mi je jasno… Dotad, zanemarila sam znakove za uzbunu svog organizma, možda i zato što sam sada brinula i za druge pa nisam više bila okrenuta samo sebi… Nije mi padalo na pamet da odem na pregled iako sam radila u bolnici. Znam, neodgovorno sam se ponašala, ali meni je to bilo logično kao majci i supruzi.
Stara doktorka Knežević zabrinuto je zavrtela glavom kada sam joj opisala simptome rekavši da ih osećam mesecima.
– Nećeš više čekati ni minut – povela me je na sve potrebne preglede. Dijagnoza je bila poražavajuća, karcinom, u uznapredovaloj fazi, inače operabilan, sa neizvesnim ishodom u mom, zapuštenom slučaju.
Ne znam kako sam tog dana pronašla vrata stana i kako sam prešla prag. Osećaj bespomoćnosti prvi put u životu sasvim me je obuzeo…
Koliko god razmišljala, nisam mogla da prokljuvim čime sam zaslužila drugi težak udarac u životu. Čak i statistički bilo je teško poverovati u to da se jednoj osobi u 35 godina mogu desiti dve tako krupne stvari, dva tako bolna direkta. Da, ovo je bio udarac života, posred lica…
Situaciju je ovoga puta otežavala činjenica da sa ovom bolešću nisam rođena, pa nisam znala kako da se nosim sa njom. I opet sam bila drugačija od većine, opet se nada mnom nadvio tamni oblak…
Kako je moje srce u međuvremenu omekšano ulogom majke, ovaj bol teže je podnelo. Plakala sam na Stevičinom ramenu kao kišna godina…
– Hej… – podigao mi je glavu ljubeći potoke suza koje su se slivale iz mojih očiju. – Zar moja doktorka tako doživljava novi profesionalni izazov?
Tužno sam se nasmejala.
– To želim da vidim, osmeh… Ovo moraš da gledaš kao još jedan izazov, kao borbu pravog fajtera! Bog pred slabiće ne postavlja velike izazove, a tebi se ponavljaju jer posle svake borbe umeš da još više ceniš život.
Ćutala sam. Plašila sam se da ću glasom slomiti njegovu snagu, koja mi je tako prijala u tim momentima… Znala sam da je reč tek uvod u praktičnu borbu, ali dobar uvod, podrška za koju sam se uhvatila kao davljenik za slamku. Njegove reči pokazale su mi da ovoga puta ne smem da se predam iz dva razloga više, zbog Stevice i Koste. On je tako mali… Srećom, zasad ne razume šta se oko njega dešava…
Prevladala sam početnu malodušnost i sada sam naoružana voljom da živim. Iako verujem u izlečenje klasičnom medicinom, verujem i u snagu duha, a ona dolazi iz pozitivnog stava. Bar je to crta koja je za mene važila celog života!
I da, možda je tužno, a, priznajem, plačem dok ovo pišem, ali suzama ispiram dušu da bih udomila novu snagu, zbog roditelja, zbog muža, sina i sebe.
Jednom prilikom dok smo u sumrak prolećne večeri šetale i uživale u mirisu procvalog behara, majka me je pitala da li bih u leksikonu života napisala da sam srećna, da volim život. Razmislila sam… Ne zato što me je mučila dilema u vezi sa odgovorom, nego zato što nisam znala kako da posložim sve svoje emocije, kako da povučem granicu kada je ona tako tanka, tako krhka… Ipak, sigurna sam: ja volim život!