Da, Mina: Da li smo zaista prestare za neke stvari?

Autorka teksta: Mina Aleksić

Dok mi telefon zvoni po dvestoti put, ja pokušavam da izvadim iz usta protezu za beljenje zuba i da se javim. Drugarica se dere sa druge strane kako smo propustile otvaranje nekog novog bara. Pogledam na sat i shvatam da je tek 11 uveče. Pitam kada je otvaranje, na šta ona kaže da je bilo juče. Okej, ne samo što smo propustile neki novitet u gradu za čitav dan, već sam i zaspala u 10 uveče? Šta se to dešava sa mnom?

Televizor mi je uključen na 24hKitchen, a pored kreveta stoji čaj od kamilice. Pogledam u svoje frotirske čarape na nogama koje sam kupila uz izgovor da noću ume da bude sveže. Otavaram Fejs ne bih li malo ubila vreme pred spavanje koje neminovno sledi…kad imam šta da vidim! Sreda je, a u toku je gomila eventova, jer je sreda novi dan za izalazak. Na sve strane izlaze fotografije mojih prijatelja iz provoda, pijucka se piće, đuska, provodi do jutra. Zar ti ljudi ujutru ne rade? Odakle im novac da svako veče izlaze?

Foto: Privatna arhiva

Dok malo skrolujem po Instagramu na telefonu, vidim fotke mlađih sestara mojih drugarica iz kraja. Čoveče, izgledaju kao bombe, komplet našminkane, opeglane kose, zgodne, nasmejane i spremne za nove izlaske ili nove momke. Besno frknem na to i rešim da se pogledam u ogledalo. Podočnjaci su mi kao Kaspijsko more koje udara o bregove, a pojavile su mi se i bore smejalice. Verovatno sam se prethodnih godina mnogo smejala, te se sada vide posledice. Mogla bih da provežbam ozbiljnu facu, bez preterane mimike, a mogla bih da odem i na neki tretman zatezanja lica.

Foto: Privatna arhiva

Mama mi je ostavila ispred vrata kesu sa garderobom sa porukom „Ovo više nećeš nositi“. To su neke stvari koje sam bacila na tavan uz izgovor „sada me je smorilo“, što ne znači da ih neću nostiti, a onda je njima već počela da se formira paučina, pa je krajnje vreme da se odlučim da li ih zaista više neću nositi. Iz kese vadim crvene salonke na previsoku štiklu. Ispod njih je nešto što liči na kožne helanke. Nisu loše, znam da su i sada „in“. Rešim da ih probam ali nešto čudno se dogodi. Zapnu negde u predelu kukova. Kako je to moguće kada te kukove prethodne godine nisam imala? Ma, mora da su se helanke smanjile! Prevrtim još nekoliko majičica i suknjica i shvatim da to više nije za mene.

Foto: Privatna arhiva

Vraćam se u moju debelu pidžamu jer je već prošlo dvanaest, a moraću ranije da ustanem zbog posla. Dok gasim svetlo, pogled mi pada na fotografiju mene od pre dve godine. Moje najbolje drugarice i ja, utorak veče, sedimo na podu autobuske stanice čekajući bus koji će nas voziti za Budimpeštu, jer idemo na otvaranje jednog kafića u kojem nastupa didžej koji se dopada mojoj drugarici. Ja u uzanoj zelenoj suknji i crvenim salonkama. Nasmejana. Sećam se te večeri, te avanture, tog propuštenog busa i izgubljenog Slovenca koji nas je povezao kolima do Pešte. Sećam se žurke, bolova u nogama od štikli, jedenja piroški na trgu u šest ujutru. Sećam se kako sam se dobro osećala. Ponovo ustajem iz kreveta i hvatam se za glavu. Kosa mi nije nešto mnogo čista, ali čupava punđa će pomoći. Uzimam kesu sa stvarima i oblačim jedan od topova koji sam odbacila. Zovem drugaricu i kažem joj: „Ako je otvaranje bilo juče, znači da radi i večeras. Spremaj se, dolazim po tebe“. Neki put, sve što je potrebno je da utišamo tu bakicu u nama!

Ostale moje blogove možete pročitati OVDE.