Categories Blog

Duda Alapača: Pitam za drugaricu

Dogovaramo se moja Milica i ja da pijemo kafu – pa evo već dobre dve godine. Sve danas ćemo, sutra ćemo, pa nikako. Ili ja žurim kući ili ona vodi malu u šetnju ili nas nešto treće spreči – uglavnom – nikad se dogovoriti. Elem, rešim ja i pozovem je pre neki dan. Pitam – jesi kući. Kaže – jesam. Kažem – ne mrdaj, stižem. I tako i bi. Kupim usput čokoladu za malenu, , kafu onu u kartonskom pakovanju, sok, sve kako valja i trebuje. Dođem tamo, vidim – dete poraslo. Prohodalo. Pa i progovorilo.

Piše: Duda Alapača

Pružim Milici onu kesu, vidim, ona se snebiva. Joj, Dudo, stvarno nisi trebala… Mi ti slatko i ne jedemo baš. A ni kafu ne pijem, dodade. Pa šta onda da ti donesem kad dođem u goste, upitah…? Flašu vinjaka? Ili da ti dam u parama, pa kupi sebi nešto, pokušah da se našalim. Milica se kiselo osmehnu. Ni šale nisu što su nekad bile.
Samo što sedosmo, mala se saplete o prag i pade. Nasta vriska. Milica skoči, plače dete, plače i mama. Pa šta ti je, pitam, samo se spotakla – pa šta, znaš li koliko je puta moja Beba pala, ihaaaj…? Kako pa šta? Znaš li ti da i najmanji pad može da izazove potres mozga…? Nisam znala, rekoh. Sve do malopre. Fala ti što mi proširi vidike.

Kad se nekako stišaše, mala priđe stolu i, iz nekog samo njoj znanog razloga, krenu da baca sve što je mogla da dohvati. Igračke, telefon, voće, daljinski – sve u sekundi završi na podu. Milica kleknu pored nje i stade da joj, biranim rečima i pažljivo, objašnjava kako je to ‘’no-no’’ i kako dobra devojčica ‘’ne sme tako da se ponaša’’. Mala ne trepnuvši dograbi moju čašu s vodom i sruči je pravo na tepih. Milica bez reči ustade i ode po krpu. Na taj način privlače pažnju, pojasni mi usput. U međuvremenu, mala uze daljinski i zafrljači ga na drugi kraj sobe. Mico, nemoj da bacaš stvari, obrati joj se majka a ja osetih kako mi se svaka dlaka na telu kostreši. S njima moraš jako pažljivo, šapnu Milica. Jasno, darling, rekoh. Ali to je ipak samo dete, nije nekakvo mitsko biće. Milica podiže obrvu. Uvredila sam visočanstvo, a to je ‘’no-no’’. Ogroman zid iracionalnih strahova i suprotstavljenih roditeljskih taktika stade da raste između nas.
Ćutasmo neko vreme, svaka sa svojim mislima. Ok, bi mi jasno – nema granica, nema pravila, nema autoriteta. Čega onda ima, drugovi i drugarice..?

Naše se majke nisu toliko plašile za nas. Nije se toliko mudrovalo oko tog roditeljstva. Moj otac nije morao da se nacrta svake večeri u osam nula nula da bi pomogao majci da me okupa. Ne tako davno i ja sam svoje dete kupala sama. Običnim bekutan sapunom za bebe. Jednom rukom sam držala dete, drugom tuš, sapun, peškir… Nisam se plašila da će mi ispasti u kadu. Realno, nijedna majka ne ispušta svoje dete tek tako.

4 komentara

  1. U ovom tekstu opisan je jedan ekstrem. Skole roditeljstva su veoma potrebne, a takodje i deo gde su zene ranije same kupale decu i nije im bio potreban otac kao pomoc je zaista , po meni, cudno shvatanje. Cesto imam prilike da cujem u svom okruzenju recenicu: ,,Aj molim te, koliko su me tukli pa sta mi fali?” od kojih mi se digne kosa na glavi. Cim to neko moze da izjavi, vidimo sta mu ,,fali”. U stil roditeljstva ne treba niko da se mesa(sem kod slucaja zlostavljanja naravno). Vecina zeli da bude najbolji roditelj sto ume. Osudjivati nekog jer se ne pridrzava tradicionalnog nacina vaspitanja dece je izlisno.

  2. Bravo Dudo
    Kao i uvek tacno u metu. Cudo je to danasnje vreme. Igrala sam rukomet bila super placena, roditelji me nisu vodili ni odvodili na treninge, sama sam trcala posle skole. Nisam plakala sto mi mama nemoze doci i gledati me, moj uspeh zahvajujuci roditeljima koji su mi dali vetar u ledja. Nisu me zastitili od tog vetra. Da nepricam sto nismo smeli , ponavljam nismo , biti glasni od 3-5 kada se odmara. Danas dete nosi pelene do 5 godina, tepa do 20 , a zna oko kompa i telefona sve sto treba.
    Ludo neko vreme no valjda tako pise u prorucniku koji mi nismo imali

  3. Apsolutno se slazem sa @Zabrinuta. Verovatno ima ekstremnih primera kao sto je ovaj opisan u tekstu (mada ih ja licno ne znam), ali generalno skole roditeljstva, prurucnici i knjige su vrlo korisne stvari. Postoji abnormalno mnogo novih cinjenica koje su otkrivne u oblasti decije psihologije i pedijatrije od vremena kada su nas roditelji vaspitavali, a pogotovao od kako su nase babe i dede vaspitavali nase roditelje.. ako danasnji roditelji pored svega toga zele da “sprovode” metode svojih baba i deda u vaspitanju, to zvuci i vise zabrinjavajuce nego ovo gore napisano. Takodje, potpuna iskljucenost oca u odrastanju deteta, osim kad dete treba da se grdi ili ne daj boze udari, je takodje nesto sto je potpuno necivilizovano i hvala bogu ako se to menja u pravom smeru. Da ne spominjem koliko je glupo spominjanje ovog “cim zatrudnis treba da pijes folnu kiselinu” u losem kontekstu, pa naucno je dokazano da se plod bolje razvija i ima manje sanse za bilo kakav poremecaj ako majka pije folnu kiselinu, pa sta, one sad to ne bi trebale da rade zato sto neko pre njih to nije znao i nije radio? Svet se menja i razvija, te u skladu sa tim se menja i nacin vaspitavanja dece, a bezobrazno ponasanje dece ne dolazi od toga sto su im roditelji previse mirni i stalozeni, vec naprotiv zato sto svakodnevno posmatraju nervozne i besne roditelje (mnogo nervoznije i nezadovoljnije nego sto su nasi roditelji i babe i dede bili).

  4. Uh, uh i opet uh…. Nemojte da ste nakraj srca, drage moje. Ne govorimo ovde o učinku folne kiseline na razvoj ploda. (Nije sporno da je korisna). Ovde se radi o jednoj disfunkcionalnoj porodici u kojoj je dete centar svega, a to nikako nije dobro. U porodici nema glavnih i sporednih uloga. Svi smo podjednako bitni, a pažnja je nešto što se deli na ravne časti. Ljubav takođe.
    Ljubi vas Duda.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA