Categories Blog

Duda Alapača: Violin svet

Ne znam ni kako me nagovorio, ali majstori su ušli u kuću pre nedelju dana. Krečenje, farbanje stolarije, električar – sve onako redno. Kud se okrenem – lom, šta god da pipnem – prašina. I to ne bilo kakva, nego ona najgora, posle krečenja, taman kad pomisliš da je sve očišćeno a ona se samo ponovo pojavi niotkuda. Naravno da sam bila već na ivici živaca. Svi smo.

Napravi čoveku nešto da jede, šapnu mi Vlada. Šta…? Ne znam, uprži jaja i kobasice. Kako ću čoveku da iznesem jaja i kobasicu…? Dudo, on spaja struju, nije ti došao na slavu. I tako, spremih ja majstoru doručak. Beba se pojavi odnekud. A što si njemu prepekla hleb na tiganju, a meni nećeš kad te pitam…? Zato što je hleb od juče, eto zato. I kad mi ti budeš po kući spajala struju, i tebi ću da prepečem, ne brini.

Majstor sede da jede. Jel’ mogu ja sad da obrišem, upitah sva jedvačekajuća, s krpom u ruci. Nisam još završio svetlo, reče. Dobro. Idem ja onda, rekoh. Gde, upita Vlada. Idem da se odmorim mozak. Ne mogu više. Ideš u šetnju, upita Beba. Ne, dušo, idem kod frizerke. Sad…? Sad.

I tako, odem ja kod moje Viole. A Viola – to je jedna duša od žene. Kad se uželim jednostavnih, normalnih primeraka ljudskog roda, idem kod Viole. Viola se ne zove Viola, zapravo je Desanka, ali kako je salon Viola – tako i ona u interpretaciji mnogih postade Viola. Viola, inače, ima salon u društvenim prostorijama. Veliki, ali kako da kažem – načet zubom vremena. Viola obožava plastično cveće, ima ga više nego pojedine grobljanske cvećare. Sve je staro kod Viole. Pločice, šamponjere, stolice, sve. Ali kod Viole svira Kemal Monteno. I Viola jede sladak kupus, kad nema mušterija.

Viola u salonu drži sliku Leonarda di Kaprija iz osamdeset i pete. Na stolu ima horoskop i sanovnik. Na vratima zavesu od perlica za koju se svaki put zavrzem. Viola ima luster-ventilator, kakav se skoro nigde više ne viđa. I ugaonu garnituru zastrtu narandžastim prekrivačem. Garnituru krase jastučići s kucama i macama. Dvanaest komada. Viola ima mesingani sat. Njene mušterije čitaju tv novele. Viola igra loto i veruje u priče sa srećnim krajem. Svaki put kad uđem kod Viole, čini mi se da putujem kroz vreme. U neku davnu, pradavnu prošlost.

Šta ćemo danas, pita me Viola. Samo farbanje, kažem. I da skratimo malo krajeve. Viola me zagrće peškirićem i kreće da muti farbu. Kako si, pita. Nikako, kažem. Imam majstore, kreče, gletuju, štemaju, ja ribam po ceo dan, a ništa se ne vidi, i kraja nema. Viola uzdiše. Ništa gore od krečenja, kaže. Lakše mi se seliti nego krečiti. Vala baš, složih se.

Viola ima vešte ruke, uhodane, ne čupa i ne zateže, nemam potrebu da stiskam zube dok me češlja. Viola ima ljubičice. Jedino pravo cveće u salonu, čini mi se. I ne koristi fensi šampone. Samo ono – breza, kopriva, bejzik varijanta. Viola se farba u crno i tapira kosu na potiljku. Dok je našla šta je tražila, izgubila je ono što je imala, piše na mesinganoj pločici iznad ogledala. Viola ne deluje kao neko ko je bilo šta izgubio. Naprotiv, Viola je zadovoljna. Ne pravi pitanje. Ne veruje u ombre i balejaž. Ako je plavo, onda je plavo. Izvlači pramenove na kapu i navija hladne trajne na male viklere. Ajd’ sad, odmori malo, kaže mi.

Sedam na ugaonu. Čitam naslove. Udala se Hazan iz serije ”Kćerke”… Selim odbio da glumi s Elif. Kod Viole nalazim modne magazine stare dvadeset godina. Lust auf einen neuen schnitt oder eine neue idee..? Viola voli Arsena. Otvaram sanovnik. Sanjala sam kreč. Očekujte skoro putovanje, piše. I majstore sam sanjala. Očekujte uspeh u poslu. Kod Viole je slab internet.

Dođi da ti isperem, kaže. Uuuuu, lepo ti je primilo, koja ti je ovo farba, bacila sam kutiju. Ne znam ni ja, kažem, plava neka, uvek istu kupujem. Moraću da pogledam, veli, baš ti je lepa boja. Kolk’o ćemo, pita. Šta kolko…? Kolko da skratim…? Malo. Tri prsta, četiri. Viola se nećka. Baš ti je iskrzana… Dobro, skrati koliko mora. A šiške…? Šiške ne diramo, kažem, puštam da rastu (i usput proklinjem dan kad sam ih odsekla). Lepo ti stoje šiške. To nekako pripitomi celo lice. Da, mislim se, naročito ujutro kad ustanem, izgledam jako ”pitomo”. Sigurno nećeš feniranje…? Nemam kad, samo prosuši.

Stiže mi poruka od Bebe. Mama, kad ćeš…? Tata kaže da je gladan. Gladan…? Ma nije moguće!? Na svu moju muku, samo mi on još treba – gladan.
Znaš šta, kažem Violi, ma da mi to ipak malo isfeniramo…?

Duda Alapača: Moj drug Njutn

 

 

1 komentar

  1. “Dok je našla šta je tražila, izgubila je ono što je imala” fenomenalno! Ovo ću sebi da okačim na ogledlo 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA