Duda Alapača: Ne biva od babe…

by | 29 jula, 2020
Duda Alapača: To je samo kafa

Kad sam bila mala, a ima tome ihahaj godina, tražila sam od babe da mi kupi rolšue. One prave, disko role, tako smo ih tad zvali. Nakon mnogo natezanja s babom, a kako bi i bilo drugačije – kad su rolšue bile papreno skupe, dobih ja nekakve koturaljke što su se samo navlačile i rastezale po po metra u dužinu. Baba je vazda bila čuvarna, pa je vodila računa da mi budu taman do dva’estreće godine, šta li…? Elem, koturaljke ni nalik na u mojoj glavi već zamišljene disko role, al’ šta ću, poklonu se u zube ne gleda. Navučem ja njih pa sve usput-nisput, asfalt u selu neravan, hrapav, vibriram k’o hilti. Baba samo pogleda za mnom, pa sve odmahuje rukom, veli ’’da je bog dragi hteo da se kotrljamo kad idemo, rađali bi se s točkovima a ne s nogama’’. Al’ šta ću meni milije da se kotrljam neg’ da hodam k’o sav normalan svet. Uglavnom, iskotrljah se ja tog leta za sve pare, pa i onog sledećeg i onda nekako zaboravih na njih. (Pročitaj: Duda Alapača: Šta sam ono htela)

Kad ne lezi vraže, moje dete u neko doba požele rolere. Dobro, vidim svi voze, pa što bi ona bila mimo svet, jelda..? Krenemo da barimo dedu da joj kupi, on ni da čuje. Veli – to su sve oni globalisti izmislili, da deca zaborave da hodaju. Vidim ja da tu ’leba nema, reko’ – kupiću ti ja. I to ne jedne, nego dvoje, da vozimo zajedno! Ali kako ćeš ti, mama…? Lepo, dušo moja, vozila sam rolšue, voziću i rolere. Ali, mama, kad si poslednji put stala na rolšue…? Pre trideset godina, rekoh. Ali to ti je kao vožnja bicikla, to se nikad ne zaboravlja.

E sad… ne znam kako bih to rekla, ali – zaboravlja se. A i nije isto. Nikako nije isto. Al’ neću da priznam da sam se zeznula, stanem ti ja na ono čudo nekako. Op,op, odoše noge..! Ko se seća Bambija na ledu, zna o čemu govorim. Krenuh da se širim na sve četir’ strane, a da ni iz kuće nisam izašla. Ne biva od babe devojka, reče moj muž. Napravih se da ga nisam čula. (Pročitaj: Duda Alapača: Život na popravnom)

Dobro, mislim se, možda sam samo malo nestabilna, dok se instinkt ne vrati. Gde da kažem detetu da ne umem…? A još dadoh tolke pare..?! Hoćeš da vozimo zajedno, ispred zgrade, mama? Jel’ mora to baš ispred zgrade, mislim se. Malo li je što me rođeno mladunče gleda kako se brukam, pa još da se ’’pokažem’’ pred svetom…? Pliiiz, mama, obećala si..! Jesam, obećala sam. Šta ću, krenem ja polako preko vrata, izljubim se s čoekom, velim ’’ne čekaj me ni u domu ni u rodu momu…sad me vidiš pa ko zna kad’’.

Ne dođosmo ni do lifta, ja zamalo sve četri uvis. Moje dete se presamitilo od smeha, kaže ’’mama, opusti se’’. Opusti se ti, mislim se, ja stegla onaj gelender, ukočila se k’o mokar peškir na minus deset, mo’š me samo slomiti, al ’’opustiti’’ – nikako. U liftu linoleum, kliza se i bez točkova, reko’ zbogom, ima da me iznose. Al’ dobro, izađosmo nekako. Pogledam ja usput u one kamere, već zamišljam predsednika kućnog saveta kako me šeruje na jutjubu, a ispod ide tekst ’’majka, godina četrdeset tri, zadnji put viđena kako izlazi iz zgrade, vidno nestabilna’’. Teško meni, teško meni… (Pročitaj: Duda Alapača: Skoro pa ljubavna priča)

Ispred ulaza me sačekaše stepenice. Tri komada. Kako ću sad, pitam. Lepo, mama, ovako, pokazuje mi dete. Gledam ja sve u njene noge i kako ona silazi, al’ moje neće tako. Odoše u stranu. Drž’ se opet za onaj gelender, e mislim se, ako sad ne zapatim koronu – neću nikad. Nema gelendera za koji se nisam pridržala.

Pokaza ona meni u par koraka kako to s tim rolerima ide, na koju stranu se odguruješ, kako ti noge stoje i sve to. Krenem ja polako za njom, al’ instinkta niotkuda. Moraš, mama da se nagneš napred, ne možeš tako – k’o da si progutala motku. Vidim – nije to to. Fale meni moje koturaljke. Komšije prolaze, zgledaju se, dobar dan, dobar dan, a sve zamišljam šta mi iza leđa govore. Ekipa ispred dragstora se okupila, već vidim – klade se dal’ ću da padnem odma’ il’ sad. Al’ dobro – odvozaću jedan krug pa kud puklo. Samo da ne pukne gde ne treba – na skočnom zglobu ili ispod kolena, ako me razumete.

Vozuckam ja tako taj krug, kao nije mi ništa a sto me voda oblilo, utrnula sva, srce lupa, samo što ne iskoči, gledam s koje strane će da me do’vati neki auto dok se isparkirava, moje dete samo fijuuuu – obleće oko mene, pravi neke osmice, koči…. Ja se zaustavljam uglavnom tako što se naslonim na neki parkiran auto. Jelda da je super, mama..? Jeste, super je, kako da nije… Al’ ide mama kući. Već..? Pa, da… malo da odmorim… ne ponesmo ni vodu, ni vlažne maramice… ni nitroglicerin… (Pročitaj: Duda Alapača: Požuri polako)

Uđoh nekako u kuću. Pa ti se već vratila, dočekuje me muž razočarano. Pogledah ga ’’onako’’. Skidaj ovo s mene, rekoh i pružih mu nogu. Sad sam se popela na ovo i nikad više. Što, upita on. Šta što..? Zato što ne biva od babe…znaš ti što, eto!

lepotaizdravlje.rsGuliver/Getty images

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.