Kreativna empatija

by | 5 januara, 2012

Poslednja vest sa malih ekrana – Beti Suarez (Ugly Betty) skinula je protezu i na dobrom je putu da se smuva sa Danijelom!

Uf, konačno! Posle dugogodišnjeg iščekivanja i srčanog bodrenja male, slatke, bucmaste, pravične devojčice da se osmeli i uzme ono što vaistinu želi, meni je laknulo. Život ponovo ima smisao. Pravda je spora ali dostižna. Postoji svetlo na kraju tunela. Mogla bih tako u nedogled da ređam narodne umotvorine koje su dobile potvrdu svoje smislenosti, ali mi se čini da je nešto drugo ovde presudilo.

Tek kada je Beti postala svesna sebe same i svojih vrednosti i kada je svoj život uzela u svoje ruke, otvorili su joj se putevi ka onom što istinski želi i što joj verovatno i pripada. Sve do tada, tavorila je u mediokritetskoj žabokrečini, gde vladaju bes, mržnja i oholost, kao direktne posledice najprimarnih ljudskih strahova.

Al’ neko bi sad rekao – ma, sudbina, od sudbine još niko nije pobegao…

Da li je to baš tako?

Nekada, sad već mogu reći davno, i ja bih tako rekla i za sve optužila sudbinu, ali sada mi je postalo jasno da to ide nekim drugim putevima gospodnjim. Opet ću reći, ne onim teološkim, ali ako i jesu teološki mislim da ne mari. Bitno je da postoji neki oslonac koji će da podupre našu veru i da pruži smisao našem ponovnom rađanju.

Roditi sebe ponovo bi trebalo da bude smisao našeg života i naš cilj. Jer kako drugačije nazvati promenu svog životnog koda?! Onog, koji su pisali naši roditelji i životne okolnosti sa kojima smo bili suočeni. Polaznu osnovu svakako čini naš goli život, nasleđe, ono što su nam dali naši roditelji vaspitanjem i odgojem. U potpunosti sam uverena da su svi roditelji na ovom svetu radili najbolje što su mogli i trudili se da od svoje dece naprave najbolje ljude na ovom svetu. Radili su kako su znali, kako su ih njihovi roditelji naučili. I tu krivice nema jer nema ni svesnosti o pogreškama.

Ali naš životni put se tu se ne završava. Bar ne bi trebalo…

Foto: Srđan Bosnić

Probuditi čoveka u sebi, iznedriti ljudskost, zavoleti sebe, a potom i svet oko sebe, postati svestan, uzdići se i raditi konstantno na podizanju svoje svesti i svesnosti na viši nivo, biti prisutan u svom životu i živeti u sadašnjem trenutku, neki su od osnovnih načela u našim životima.

Vrhunac naše samosvesnosti i čovečnosti bi trebalo da bude kreativno ispoljavanje i korišćenje naših vrednosti i vrlina, odnosno ono što nazivamo kreativnom empatijom.

A ima li kreativne empatije u nama i našem društvu? Znamo li da ispoljimo naše najplemenitije ljudske osobine i pružimo saosećajnost na pravi način – onda kada prepoznamo da je to potrebno i onako kako to želimo?

Ako bih sad, u ovom trenutku, bila suočena sa konstantacijama da “… nije ni čudo kakvi smo s obzirom na to u kakvom vremenu živimo, sa kakvim se problemima nosimo, kroz šta smo sve prošli i na teret neizvesnoti koji nosimo na ramenima…” rekla bih da onda odmah možemo da bacimo mast u propast i da ne čekamo ovih bar milijardu i po godina, koliko će Sunce još grejati naš planetarni sistem. Bolje odmah svi kolektivno da nestanemo u vihoru nadolazećih tektonskih poremećaja, ne dočekavši ni decembar 2012, ako zaista nismo sposobni da probudimo istinsku ljudskost u sebi, dozvolimo da ljubav ovlada našim bićima i da je potom bezgranično emitujemo.

Kad uspemo da se izdignemo iznad granica našeg uma, prestaće da vladaju sve poznate i prediktivne zakonitosti. Tada nam horoskop, magične kugle i brojevi neće ni biti potrebni da bismo znali šta nas čeka, već ćemo sami znati svoj put.

 

Nošena uznemirujućom vešću da nam uskoro preti erupcija vulkana u Nemačkoj, koja bi, navnodno, mogla da zbriše pola Evrope, nabasah na vest slične sadržine, samo sa drugim teritorijalnim dešavanjem –Amerika, Jeloustoun. Kažu, ako taj supervulkan proradi, ode cela Amerika!

Moram vam reći da sam uzdrhtala od straha posle čitanja ovog članka. Prebledela, zanemela, ostavši poluotvorenih usta, što za mene nije čest slučaj. Sve do tada, mislila sam da su bes, mržnja i agresija naši autentični srpski proizvodi. Kad ono, op-cvrc-gevezen-zajn, što bi rek’o Cane Kurbla u Otpisanima. Vest sam čitala na hrvatskom portalu, a uznemirila i uplašila me je činjenica da su komentari na članak bili kao da sam vest čitala na portalu nekog od domaćih dnevnih medija. Sve ono, nama već dobro poznato iz komentara čitalaca. Čašćavanje, u najsočnijem fazonu: “Buuum…Još malo i pa pa…Bilo bi lepo da sve Amere sravni sa zemljom…Ta zemlja je ionako oteta, pa je vreme da se dug naplati…Ajd’ nek ih već jednom rokne taj vulkan…Što pre…Hahaha…Bar da ih rokne iz sve snage…”

Olakšanje da nismo jedini ophrvani anti-američkim mrskim osećanjima, nije me zadugo utešilo. Daleko od toga da podržavam američku politiku i njihov način demonstracije demokratije izlaganjem mučki ubijenog Gadafija u izlogu tržnog centra. Naprotiv! Ali, kako ni na trenutak nikome ne pada na pamet da svi živimo po istim zakonitostima prirode, koja je nemilosrdna i ne poznaje boje, rase i politička opredeljenja?

Foto: Srđan Bosnić

Da bih proverila da je sa mnom sve u redu i da nisam ostala sama na ovoj planeti Zemlji, odoh na neke engleske portale, da vidim kako tamo ljudi reaguju. Kad ono, nirvana. Ni traga kletvama, kao da su pod nekim sedativima. Samilost, saosećanje i razmatranje naučnih stavova. Čudni neki ljudi koji slabo uspevaju u našim krajevima.

E, pa, gospodo draga, prekosutra je Božić, prava prilika da se setimo onog malog, nedužnog i bezgrešnog stvorenja rođenog na taj dan, koji svetu treba da pomogne da iznađe veru i mir u sebi. Al’ znate šta, sve to je već odavno, našim rođenjem zapravo, pothranjeno u nama i samo čeka taj blistavi trenutak da osvestimo tu svoju ljudskost i odškrinemo vrata naše duše, da može da se ispolji naše vrlo i plemenito istinsko biće. Bog je u nama.

Srećan vam Božić!

Hristos se rodi!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose sa javnošću CORE Relations

P.S. Jeste da sam odužila sa pisanjem ovog puta al’ ne mogu da ne podelim sa vama recept za izvrsno posno jelo, koji vam može dobro doći kao prilog za ručak na Badnji dan.

‘Mama zna najbolje’

Recepti za zdrav život

Bamije sa pečurkama

Ovo autentično grčko povrće, kod nas može da se nabavi samo u Veru. Kupite jednu kesu, od 400 g, koja će biti dovoljna za jedno jelo. Bamijama dodajte ½ kg pečuraka, isečene na krupnije komadiće, 150 g crnog luka, isečenog na kolutove i jednu manju konzervu pelata. U izmešano povrće, dodajte po 3 supene kašike vode i vinskog sirćeta. Sve zajedno lagano dinstajte na tihoj vatri, uz povremeno mešanje, dvadesetak minuta, dok ne ispari sva tečnost. 

U drugoj posudi obarite 100 g integralnog pirinča, možda manje ili više, u zavisnosti od toga koliko želite da bude ješno, i dodajte preostalom povrću.

Spojenoj masi dodajte 150 ml belog vina, 2 čena sitno iseckanog belog luka i dinstajte sve zajedno još desetak minuta.

Na kraju dodati iseckan peršun i začinite po ukusu. Može se služiti hladno ili toplo.

3 reagovanja na “Kreativna empatija”

  1. Lidija kaže:

    Divna kolumna Zana, osobito – „Roditi sebe ponovo bi trebalo da bude smisao našeg života i naš cilj.“

  2. Boske kaže:

    Ja sam razumio samo ovo dolje s bamijama.
    Kreativnu empatiju i ovo okolo – nikako.

  3. sandra kaže:

    Super clanak,zaista sve pohvale.Na pocetku vaseg blogovanja mislila sam da ce biti kao i drugi,povrsno,nerealno ili pak jeftino i previse uprosceno za sire mase kao Dudin,ali je bas po mojoj meri***sve najbolje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.