Na terapiji: Život naše stare mace
Pišem ovaj tekst u glavi danima. Od kako se razbolela naša maca. U stvari, tog jutra, dok je maca još bila dobro, videla sam u jednom stranom magazinu reklamu za preparat protv mačje i pseće anksioznosti. Prvo, kao psiholog, pomislim – dobro je što se ljudi bave anksioznošću, i svojih ljubimaca i svojom, i što su svesni da ovaj problem može da se reši, da ne moraju da trpe, da imaju pravo na život ispunjen mirom i spokojem umesto anksioznošću.
Lidija Ćulibrk, glavna i odgovorna urednica magazina “Lepota&Zdravlje”, specijalista zdravstvene psihologije
Međutim, istog tog dana desi se da se naša četrnaestogodišnja maca razboli i da počnu, za nju i za nas, mukotrpni dani njenog lečenja. Colodnevni boravak u “kavezu” u veterinarskoj bolnici, braunila na nožici, infuzija koja teče 10 sati, bolne antibiotske injekcije, mokra i prljava dlaka do juče čiste i umivene mace. Njena veoma senzitivna i kapriciozna priroda trpi. Otkazuju joj bubrezi i jetra. Stara je. Trpi bolove, jauče, ljuta je, frkće. Moja ćerka i ja ni o čemu drugom ne razgovaramo nego o maci, neraspoložene smo i spremne da učinimo sve da bi joj bilo bolje. Samo da dođe kući, samo da joj skinu tu braunilu, samo da može da jede, samo da može opet da se elegatno šeta po policama za knjige i između tanjira na postavljenom stolu. Koliko da je lečimo? Kada je dosta? Kada treba prestati? Koliko bolova je u redu da pretrpi da bi njen život duže trajao?
Takav, bolan. Sve to me nagoni na važno pitanje: da li je u redu što smo odlučili da životinje pretvorimo u kućne ljubimce – iz jednog jedinog razloga da ne budemo usamljeni, da leče našu tugu, da popune naše emotivne praznine? Istina je, reći ćete, neko samo zato rađa i dete! Ali te životinje su bića kojima smo u procesu dresure za sopstvene potrebe oduzeli njihove osobine i dali im humnoidne osobine – anksioznost na primer. I stvorili ljudske potrebe – lekove protiv anksioznosti, na primer. I još mnogo toga. Čitava “pet” industrija je nastala oko te naše potrebe da imamo “nekoga” ko će biti uz nas, koga ćemo voleti, brinuti o njemu. A nećemo se baš toliko namučiti kao kada “imamo čoveka”. Jer ljudi su komplikovani. I međuljudski odnosi su komplikovani.
Kažem ćerci: “Anksioznost ljubimaca je normalna reakcija stvorenja u čijoj prirodi je da trči, sakriva se, lovi, pari se. A zatvoreno je u četiri zida ” Ona mi, ljuta, odgovara: “Da li bi bilo bolje da je živela na ulici, da ju je pregazio auto i da joj je vek bio upola kraći?” Ne bi bilo bolje. Ne znam šta bi bilo bolje! Ipak, mislim da nije dobro što svojom pozicijom ljudske svemoći narušavamo red na planeti na mnoge načine. Jedan od njih je sigurno i pripitomljavanje životinja za najrazličitije potrebe. Naravno, i to da bismo ih jeli… I šta vegetarijanci misle o svemu tome? Imaju li i oni kućne ljubimce ili su svesni da život u harmoniji sa prirodom podrazumeva i poštovanje autentične prirode svih živih bića. Maca je bolje. Ogrebala je veterinara pa sad i on pije antibiotike. Do sledeće krize koju neminovno nose njene godine. A posle?
Na terapiji: Dužni smo da budemo ono što jesmo
Na terapiji: Šta je vaš smisao?