Petorica, kažeš?

Foto: Mladen Sekulić

Eto, rekla je moja baka. Samo što si došla i već ideš. Svaki put trčiš, k’o za vatru… Idem, bako, ali doći ću opet, ne brini ništa, sad žurim, moram da stignem na masažu. Na šta, upita baka ionako nagluva. Na masažu, baba, na ma-sa-žu. Aaaaa, masažu, potvrdi baba. A što, boli li te šta…? Ništa, baba, idem onako.

Baba osta u čudu. Čuj na masažu – onako?! Dušo moja, reče mi – mene su sedamdesetsedme masirali u medicini rada kad sam povredila pršljen, i posle još neki put da mi pokrenu cirkulaciju tu u vratu, ali to je bilo zbog povrede, ali nikad ovako ni za šta, k’o ti što ideš. Pazi ti da ne navučeš kakvu boleštinu tamo…

Jašta, boleštinu. Moja baka je u tim godinama kada se svaki izlazak iz kuće tretira kao događaj visokog rizika i svako skretanje s ustaljene rute ’’kuća – pijaca – dom zdravlja’’, zapravo je mogućnost da se navuče boleština. Šta bi tek rekla da zna da ću posle masaže u saunu pa u slanu sobu….?

U njeno vreme nije bilo rekreacije. Motiku pa na njivu, rekla je jednom. Bolji mi aerobik nije trebao. A kad ti to dosadi, vile u šake, pa plasti seno. U selu je uvek bilo šta da se radi, i sramota je bilo odmarati dok posao čeka. Jeli smo malo a zdravo, znalo se kad se seda za astal. Radili kad se moralo, niko nije pazio na liniju i nije nas bilo ni bolesnih ni debelih. Vi danas deco moja, imate i da pojedete i da popijete i sve to lepo i slatko, a zdravlja niotkuda. Natovite se tim grickalicama, pa onda đa kod lekara za ovo, đa za ono, a kile nikako skinuti.

Kad je moja mama stasala za rekreaciju, niko više nije morao da kopa. Sećam se, mama je imala neku crvenu šuškavu trenerku u kojoj je rastezala onaj stomak eliminator povazdan. Koliko je pomenuta sprava imala efekta, zapravo nikada nismo saznali jer je eliminator eliminisan u đubre onog trenutka kad se jedna opruga otkačila i opalila mamu posred nosa. Tata je posle išao da zagleda u kontejner jer kaže, šteta je onak’e federe bacati, mogli bi štogod zatrebati. Mama je, s druge strane, jedva dočekala da digne ruke od rekreacije, jer to je, eto ti, jedna opasna rabota, da je samo malo više opalilo, mogla je, sirota – bez oka ostati.

Kada je na mene došao red, mogla sam već da biram. Zumba, aerobik, teretane, pilatesi, joge razne, ali nekako mi se najteže bilo naterati da krenem na bilo šta. Da mi je da ne moram mnogo da skačem i da se zamaram a da ima efekta, i to ne ono – da na prve rezultate čekam mesecima, nego ako može posle dva tri treninga da počnu da padaju u nesves’ di god se pojavim.

Gde ćeš opet, pita me baba. Idem na vežbe. Kakve sad vežbe…? U njenoj režiji, poštena žena ne ide na vežbe. Bicepsi se očas posla nabace za šporetom, ribanje pločica je sjajno za zadnju ložu, a trešenje tepiha je dušu dalo za kondiciju. Đavolja rabota – te tvoje vežbe, procedi. Ali bako, nećeš verovati, ove su super, zovu ih Pet tibetanaca. Opuštaju mišiće, nerve, mozak, posle njih si kao nova. Pet, kažeš, ponavlja baba. Pet, baba. Pet, što…?

Ulazim u kuću. Vlada me presreće još pre kuhinje. Sumnjičavo zagleda. Kako se osećaš, pita me. Divno, što…? Ove vežbe su sjajne, mogao bi i ti da pokušaš. Jeste malo teško na početku, ali posle si potpuno preporođen, drugi čovek. Ne sumnjam, kaže. Nego, kakvi su? Kakvi su ko…? Znaš ti ko. Ta petorica s kojima radiš vežbe.

Pišite Dudi na duda.alapaca@gmail.com