LJUBAVNA PRIČA: Sve je učinila da kćerke izvede na pravi put
Bilo joj je bolno prihvatiti činjenicu da je suprug ne želi samo zato što je rađala žensku decu. Taj bol terao ju je napred, da se bori, da ne bira sredstva da bi svoje „upišulje“ učinila srećnima. Ceo život utrošila je na to, i nije joj žao. Danas je zadovoljna penzionerka koja šeta gradom gledajući prozore svog bivšeg stana u kojem ni njen bivši muž više ne živi.
Besciljno je šetala, potpuno neopterećena. Nije se čak ni sećala kako on izgleda iako ga je mogla videti kad god to poželi. Ako poželi. A nije želela. Stanovao je tri ulice dalje, u onim osmospratnicama sa crvenim krovovima – u novim blokovima zgrada u kojima je bilo i stanova za stare, penzionisane pomorce. Bio je jedan od njih. I, znala je da je imao mnogo novca zarađenog na dugim plovidbama. U svom tom novcu sada je uživala njegova druga žena, dvadesetak godina mlađa od njega, nekakva propala studentkinja koja je, izgleda, silno želela da pronađe jednog baš takvog. Punog novca i naivnog… Istini za volju, ta propala studentkinja učinila ga je naivnim. I – uzela mu je sve: i kuću, i stan, i automobil, i sav onaj skupi i uzaludni nameštaj koji je kupovao između dve plovidbe, i od koga ona, koja je sada šetala, nije imala ništa. Bilo joj je, kad bi joj misli skrenule među uspomene, čak i smešno sve to kako je pristala da bude izbačena na ulicu sa njih tri, bez igde ičega… Sa malom torbom u kojoj je veći deo prtljaga bilo nešto odeće za kćerke i nešto novca koji je baš ona zaradila. On je ljubomorno čuvao sve što je zaradio da bi to proćerdao na propalu studentkinju, jedva nekoliko godina stariju od njihove najstarije kćerke…
Njena ženska deca
Da je htela, mogla je da se seti rođenja njihove prve kćerke Jelice. Mogla je da se seti oktobarskih kiša koje kao da nisu smele da prestanu dok se dete ne rodi. I tridesetdvočasovnog porođaja, mučnog i vrlo bolnog, kada je gubila na trenutke svest, a onda se budila dahćući kao sipljiv konj, sva u sopstvenom znoju proklinjući svoj rod… Ali, sve to bilo je zaboravljeno onoga časa kada je ugledala lice svoje devojčice. Malo, sitnije nego što je očekivala. Dete je neutešno plakalo, kao da mu je užasno žao što je napustilo njenu utrobu. Mogla je da se seti i kako je on, otac njenog deteta, došao u posetu. Bez cveća u rukama. Bez ičega u rukama… Razočarano je frknuo kada su mu rekli da je dete žensko, a njoj, još uvek bledoj i iscrpljenoj, poklonio je samo oštar, pomalo optužujući pogled.
Nekoliko meseci kasnije, uzdišući pod njegovim telom naviklo i naoko sladostrasno, dok je Jelica spavala u improvizovanoj postelji sastavljenoj od dve tada stare fotelje, jednostavno je znala da će ga ponovo razočarati. A Brankica se rodila usred leta, po strašnoj mediteranskoj vrućini, pa su medicinske sestre tek rođenu bebu postavile ispod snažnog mlaza hladne vode, od čega se dete zacenilo. Drugi porođaj bio je lak i brz – nije stigla ni da pomisli da se više neće petljati sa muškim rodom niti je uspela da ijednom prokune svoj, ženski rod. Opet je u naručju držala bebu, smirenu njenom dojkom, a sada se prisetila te nezamislive blagosti i posvećenosti… Deci, u stvari, jer je tu bila i Jelica. Njega nije bilo – otišao je na jedno od onih dvogodišnjih, predugih putovanja svetskim morima. Mogla je da se seti i da je, kada se posle godinu dana vratio, stao iznad Brankice smračenog lica i, očigledno razočaran, rekao:
– Opet popišulja!
Potom, samo nekoliko dana kasnije, otisnuo se na more ne sačekavši da se ona oporavi od porođaja. Uz nju je bila sestra, nešto starija od nje, još uvek neudata. Prisećala se sada svih tih dana koji su prerasli u mesece, a meseci u godine, i svih sitnih događaja koji su se nizali bez njegovog prisustva… Uskoro se njena sestra udala rodivši bliznakinje. Odselila se, ne suviše daleko, pa da su joj ona, Jelica i Brankica često odlazile u posetu…
Kada je ponovo došao, Jelici je već bilo šest godina, a Brankici dve. Samo, on to kao da nije ni primećivao ni prihvatao. Prema njima se ponašao kao da ne postoje. Tada su počele svađe. Kao da je uvek želeo da pronađe razlog za prepirku koja je brzo prerastala u glasne svađe od kojih se ona ježila, čak i pre nego što bi počela da brani svoje stavove. Ali, sada je mogla da se seti i da je bilo mirnih dana kada je on bio blag i naoko dobar, čak nežan i prema njoj i prema deci kojoj je kupovao slatkiše iz zabave krijući to od nje… Jednog od takvih dana ušao je za njom u kupatilo i zaključao vrata…
Devet meseci kasnije rodila se treća kćerka. Nije uspela ni da telefonira, da pozove taksi (on, naravno, nije bio tu – otplovio je na neodređeno vreme), da pita doktora šta treba da uradi… Ali, valjda zahvaljujući sopstvenom neuništivom duhu i prethodnim iskustvima, porodila se sama, uz neveliku pomoć sedmogodišnje najstarije kćerke koja je prinela lavor tople vode i nekoliko peškira pre nego što je Mirjana ugledala svetlo ovog varljivog i teškog sveta. A nova beba bila je lepša, mirnija i umiljatija od svojih sestara, sa gustom svetlom kosom i širom otvorenim očima. Nije mnogo plakala i uvek se tačno znao čas kada će zaspati, kada će se probuditi, kada joj treba promeniti platnene pelene, kada će biti gladna, kada žedna, a kada raspoložena da trpi nežnosti svojih starijih sestara.
Svega toga mogla je da se seti sad, dok je šetala pored vrtića u čijem su se dvorištu igrala deca, šarena kao cvetovi. Osmehnula se malom licu koje ju je primetilo u prolazu. Ali nije se sećala jer nije imala razloga da se seti. Nije se sećala ni onih dana kada je on, eto, otkrio da je dobio i treću kćerku i kada je, iako na kopnu, kod kuće, sve češće odlazio s večeri, a vraćao se tri ili četiri dana kasnije, obično naduven od nespavanja i alkohola… Ali, nije alkohol bio problem. Nije ni društvo kockara i pijanica (kako je kasnije doznala). Nisu ni žene sa kojima je provodio noći kada ga nije bilo kod kuće. Odnekud je umislila da su tri kćerke bile, ako ne razlog, onda bar povod da jednom, posle duge, žučne i mučne svađe, on izgovori:
– Proklet bio dan kada sam te sreo!
Osoba od poverenja
Za nju je to bilo dovoljno. On se, međutim, zadovoljio, činilo se, tek kada je ona spakovala nešto dečijih stvari u dve nevelike torbe i zajedno sa devojčicama otišla ostavivši mu sve ono što su zajedno godinama sticali. Prvo je bila kod sestre, kasnije u iznajmljenom stanu, u dalekom i nepoznatom gradu…
Mogla je da se seti i kako su je, u početku, u toj palanci smatrali opasnom po većinu građana. Kako su bili namrgođeni i jetki! Izdržala je to. Nije smela da popusti – zbog dece. Tu je Jelica išla u školu, kasnije i Brankica…
Mogla je da se seti i da je pozajmila nešto novca od sestre i da joj je, kasnije, sve vratila. Kasnije – kada je uspela da otvori taj komision-butik, koji je u tom gradu veoma brzo postao stecište žena željnih da budu obučene i obuvene onako kako se oblače i obuvaju manekenke iz Italije. Dobro je proučila sve ženske časopise i znala je šta nedostaje ženama u tom gradu, u stvari provincijskom. Potrudila se da im dobavi, ako ne baš ono što su viđale po tim časopisima, onda nešto nalik na to. Nije se libila da otkupi ponešto ukradene robe i vrlo brzo postala je osoba od poverenja među gradskim mangupima, pa su joj čak dolazili veliki lopovi, oni koji se nisu zadovoljavali „šaniranjem“ sitnih butika po Italiji, već su donosili stvari iz velikih trgovačkih magacina u Bariju, Riminiju, ili čak u Rimu. Većinom je to bila falsifikovana roba, ali se ponekad događalo da svojim kupcima ponudi i prave, originalne odevne predmete ili obuću, uz smešnu cenu…
Taj butik omogućio joj je finansijsku samostalnost, da se njena deca ne razlikuju od ostale dece u tom gradu, da se školuju, da se igraju sa drugom decom, da imaju prijatelje, i da sanjare o ocu koji kao da ih se odrekao one večeri kada su poslednji put prekoračile prag zajedničkog doma…
Mogla je da se seti, ali nije. Nije to želela niti je nameravala… I, nije žalila niti ju je grizla savest što se bavila i nelegalnim poslom da bi othranila kćerke. A one su rasle kao iz vode… Uskoro su sve tri bile više i od nje i od njihovog oca. Jelica, tamne, guste kose i pomalo iskošenih očiju, nalik na oca, osim po naravi. Nju je, u stvari, najviše bolelo to što se dogodilo između majke i oca. Jednom, kada je već bila odrasla, čak udata, priznala je da još uvek, s vremena na vreme, sanja oca. Ali, u tim snovima on je uvek bio nekakva pretnja, nabusita i preglasna. Šta je mogla da kaže kćerki koja sanja nabusitog i preglasnog oca? Oćutala je tu Jeličinu izjavu. Znala je da tog oca odavno više nema. I da ga neće biti, baš kao što se ponekad šalila sa kćerkama da su začete samo i isključivo njenom željom. Gotovo „bezgrešno“. Ponekad su se smejale toj šali, ponekad nisu, ali su veoma brzo prihvatile činjenicu da nemaju oca i da im je majka sve što im je ostalo od porodice koje se nisu sećale, osim možda Jelice.
Jelica se rano zaljubila u čoveka desetak godina starijeg od nje, policijskog inspektora koji je prvo često svraćao u butik da bi je viđao pošto je pomagala majci kada bi ona morala da ode nekud na pregovore sa „nabavljačima“ i dobavljačima. A onda je jedne večeri, kada su se njih četiri okupile na balkonu nevelikog iznajmljenog stana, Jelica stala pred majku i izgovorila:
– Nameravam da napustim gimnaziju, mama. Želim da se udam!
Brankica je nakrivila glavu pogledavši stariju sestru pogledom iz koga se čitalo: „Jesi li ti pri sebi…“ Mirjana se zakikotala. Progutavši knedlu koja joj je zastala u grlu, ona je progutala i te reči, tu izjavu svoje najstarije kćerke videvši prvi put u njoj ženu od sedamnaest godina… I, umesto da joj da nekakav majčinski savet, umesto da pokuša da je odogovori od gluposti, rekla je:
– Zna li tvoj izabranik nešto o tome?
Nije bilo svadbe. Mladoženja beše zauzet nekakvom istragom koja je, uzgred rečeno, zahvatila i neke „dobavljače“ butika nevestine majke, i jednostavno nije imao vremena za pripreme. Sve se svelo na brzo venčanje, gotovo bez gostiju izuzimajući njenu sestru i mladoženjinog brata, brkatog seljaka koji je sve vreme nestrpljivo cupkao, jer je, zapravo, u grad došao da proda sitnu stoku koja je čekala… Valjda da je napoji ili nešto slično… Sve u svemu, mladenci nisu stekli osećaj da se desilo nešto važno u njihovom životu. Kao da su nastavili tamo gde su stali prethodne večeri kada su se grlili u njegovom, odnosno službenom, automobilu. Jelica se preselila u mladoženjin stan ali je prečesto dolazila da ruča sa majkom i sestrama. Sada je mogla da se seti koliko je godina prošlo pre nego što je njena najstarija kćer naučila da kuva…
Snagom jake volje
Brankica, fizički veoma nalik na majku, osim što su joj crte lica bile mekše i neuporedivo lepše, a telo vitko, dugo, sa prelepim, hitrim nogama, završila je gimnaziju i već tog prvog leta uzela je pasoš prethodno gotovo nateravši svog školskog druga da je fotografiše „kao manekenku“… Te fotografije nisu oduševile nekakvu ženu u Milanu, pred kojom se Brankica pojavila očekujući posao manekena… Ali, bilo je nešto više u devojčinoj odlučnosti i oduševljenju nego u tim fotografijama, što je tu ženu (prvi put su se videle na neformalnom sastanku pre kastinga) navelo da klimne glavom i da kaže da bi volela da vidi Brankičine roditelje. Odmah je telefonirala majci… I ona je, gotovo poslušno, otišla u Milano gde su joj, uz pomoć tumača, objasnili da će Brankica ostati u školi za manekene i da će joj biti obezbeđen honorar dovoljan da živi udobno i mirno u tom ogromnom, stranom gradu. Kada je, godinu dana po odlasku u Milano, Brankica došla u posetu majci donoseći i kasetu sa svoje prve dve modne revije, ona je znala da je uspela. Sa Brankicom je sve bilo jednostavno. Svojom voljom postigla je sve… A to nije bilo malo.
Tada je mogla da se posveti Mirjani koja je ostala uz nju. Divlja po naravi, ratoborna i, sa stanovišta „dobronamernih“ prijatelja, neposlušna kao đavo, Mirjana je, u stvari, odrastala ponavljajući greške svojih sestara, samo što ih je podigla na viši nivo… I, da je htela da seti, ona bi se sigurno setila svih muka iz osnovne škole, i svih muka iz srednje turističke škole koja se Mirjani učinila dovoljno lakom da može da se izbori sa njom, a posle je utvrdila da joj ni po čemu ne odgovara i da želi da pobegne, makar u brak, po ugledu na Jelicu. No, njen „izabranik“ nije bio dovoljno zreo niti ju je dovoljno voleo… Taj dečko, jedan od onih koji su redovno dovozili u butik nelegalnu robu koju je njegov drugar donosio iz Italije, iako lepuškast, okretan, vickast i intelgentan, nije bio spreman na brak. Kada ga je Mirjana nešto o tome upitala, on se nasmejao i od tog trenutka više nije dovozio robu u butik. Mirjana je bila razočarana pa je njena majka morala dugo da razgovara sa njom i da je, konačno, ubedi da završi tu školu…
Ipak, Mirjana tada nije završila školu. U šesnaestoj, nekoliko meseci posle pokušaja da se uda za tog nestalnog mladića, otišla je u posetu sestri u Milano. I – nije se vratila. Tamo ju je sestra predstavila svojim poslodavcima i Mirjana je, sa šesnaest, već bila dovoljno stasala i dovoljno zrela i promućurna da odradi tri modne revije pre nego što se, sa ugovorom sa agencijom i savetom da ipak završi školu, vratila majci. Na svega nekoliko meseci, koliko je bilo neophodno da, što podmićivanjem, što ubeđivanjem, što na sopstveni šarm, ispolaže sve te glupe ispite… Potom se vratila u Milano gde je stanovala sa Brankicom mada su se sestre retko viđale, zaokupljene snimanjima, revijama i putovanjima. Tek, leto posle toga sve tri su se okupile ponovo na onom balkonu iznajmljenog stana, valjda da bi, zajedno sa majkom, mogle da rasprave pitanje Jeličinog braka…
Policijski inspektor je, u međuvremenu, nešto pogrešno izračunao i, vođen ambicijom, upustio se u sumnjiv posao koji je trebalo da mu donese mnogo novca, ili možda ugled, ili oboje, a sve se završilo tako što je pozvan kod ministra lično. I, ministar lično uručio mu je otkaz uz primedbu da bi za sve bilo bolje da nikada i nikome više ne priča o svemu što je tome prethodilo. Toliko je sve bilo krupno. On ništa nije rekao Jelici, svojoj ženi, osim činjenice da više nije policijski inspektor. Da li je to bio razlog, ili sitna plavuša iz susedstva, tek – jednog dana, bez svađe i bez teških reči, bivši policijski inspektor izjavio je da želi razvod. Jelica je bila zapanjena ali je, poput svoje majke, oćutala gorčinu koja ju je mučila… Razveli su se nepuna dva meseca kasnije… Posle se bivši policijski inspektor oženio tom sitnom plavušom iz susedstva i vrlo brzo dobio je sina koga je obožavao. Prehranjivao se preprodajom polovnih automobila i od toga je kasnije vrlo lepo živeo…
Selidba u drugi grad
Kasnije, kada su se ona i Jelica preselile, butik beše zatvoren. Dugo je na vratima stajao zalepljen papir sa potpisom opštinske finansijske inspektorke. Konačno je i njima bilo jasno kako taj butik opstaje i kakva se roba prodaje u njemu. I, ona bi mogla da se seti, ali nije želela, da je samo krug njenih bliskih prijatelja znao da joj je dugo pretila zvanična optužba u vezi sa prodajom kradene robe. Zato je odlučila da promeni grad. Zato, i zbog Jelice koja je prvih šest meseci ponovnog samovanja bila u depresiji ne napuštajući (ponovo iznajmljeni) stan ni za toliko da kupi hleb.
Igrom sudbine koja voli da udesi ljudima da im se sudbina nekako ponovi, Jelica je srela Dabu, čoveka sumnjive prošlosti, koji je od trideset godina osam proveo po zatvorima, i koji je, u trenutku kada su se sreli, išao vanredno u nekakvu pomorsku školu, spreman da zaplovi… Njih dvoje su njoj ličili na njenu sopstvenu prošlost, ali opet – jednostavno je prešla preko toga predosećajući da se neke (loše) stvari prosto ne mogu ponoviti i da će Jelica verovatno biti srećna. Srećnije od nje. Kada su joj te jeseni Jelica i Daba saopštili da su se venčali u banji, na nekih devet ili deset kilometara od grada, mogla je samo da ih zagrli. Nije izgovorila ništa što bi Jelicu podsetilo na njenog oca. U sebi im je poželela srećan zajednički život.
Ubrzo posle venčanja Daba je završio tu školu i, zahvaljujući jednom svom zatvorskom poznanstvu, otplovio je brodom nekuda, na više meseci. Iznajmili su stan u istoj zgradi u kojoj je stanovala i njena majka…
Ona se dugo premišljala šta da započne sada kada više nije imala butik… Brankica i Mirjana slale su joj novac za život i, uz ono što je uspela da uštedi od butika, bilo joj je više nego dovoljno. Jelica je bila obezbeđena. Ali, ona se još osećala mladom i htela je nešto da radi. Možda ne zbog potrebe da zaradi, možda ne ni zbog toga što se osećala mladom, možda samo zato da pokaže ocu svojih devojaka da je sposobna da se snađe bez njega. Bez ikoga.
Teretana „Trojka“
Uskoro je uspela, uz Brankičinu i Mirjaninu pomoć, da iz Italije uveze nekakve čudne mašine koje su uglavnom služile za vežbanje i uvećavanje mišne mase… Uspela je da dobije kredit koji je bio jedva dovoljan da iznajmi poslovni prostor u prizemlju zgrade u kojoj je stanovala… Teretana „Trojka“ počela je da radi odmah po rođenju nove devojčice – Jelica je rodila Sanju čiji je otac tih meseci bio negde na Atlantiku…
Od tog vremena prošlo je sedam dugih godina. Teretana „Trojka“ radila je punom parom, sada u većem prostoru, u centru grada. Jelica i Sanja su se posredstvom interneta dopisivale sa Dabom praznujući svaki njegov povratak kući. Njih dvoje su otvorili kafić u Budvi zajedno sa Dabinim drugarom sa broda. Brankica već odavno ne šeta modnim pistama. Stigle su je godine, a u toj profesiji to znači – ili moraš da se udaš ili da se okreneš novim generacijama manekenki. I, ona je postala zamenica one iste žene koja je pre mnogo godina u njoj, uprkos lošim fotografijama, videla „nešto“. Još uvek živi u Milanu sa Mirjanom, raskošnom i prelepom devojkom koju su tražile sve veće modne kuće po Italiji i Francuskoj, i koja je, do izvesne mere, postala svetski priznata manekenka. Život je tekao svojim tokom… Mirno. Spokojno. Činilo se nenarušivo…
Naravno, bilo je trzavica. Mirjanina kratka i, prema pisanju bulevarskih novina, burna afera sa mladim ministrom za turizam, značila je za porodicu mnogo dana trpljenja (ogovarali su ih, po običaju) i mnogo neprospavanih noći. Sanjine zauške su svi, čak i Daba koji je tih dana plovio u blizini Norveške, preživeli uz mnogo teškoća, čak i suza. Brankica je jedno vreme, kada su počeli da je zaobilaze kao manekenku, bila na ivici depresije koju je pobedila zahvaljujući ponudi za pravi posao. Sve to, ipak, nije moglo da poremeti njihove odnose… Konačno, kada se približila penziji, ona je sa izvesnom lakoćom uložila svu svoju ušteđevinu u otkup radnog staža i sada je, eto, samo šetala, ponekad sama, ponekad sa Sanjom, gradom koji je možda znao a možda i nije da svaki put, u svakoj šetnji, prođe pored zgrade u kojoj je njen bivši muž i otac tri njene kćerke imao stan u kome više nije stanovao…
Sve se vraća, sve se plaća
U stvari, ona je to znala, on već odavno nije živeo u tom stanu koji je kupio kada se oženio tom studentkinjom. Sada je živeo u iznajmljenoj garsonjeri na drugom kraju grada, u sirotinjskoj četvrti u kojoj su preduzimači zidali ogromne zgrade sa mnogo garsonjera za iznajmljivanje. Znala je i to da u toj garsonjeri nema mnogo nameštaja – tek onoliko koliko je mogao da kupi od svoje penzije. Sve drugo, svu ušteđevinu, svu onu prokletu tehniku koju je svojevremeno donosio iz Japana ili iz Sjedinjenih Država, sav nameštaj, čak i njegove košulje, pantalone, odela, cipele… sve što je posedovao, sve to je sada pripadalo toj nesvršenoj studentkinji. I da je htela da razmišlja o tome, i da je htela da se seti, setila bi se da je pomislila (nikad izgovorila) kada je saznala za njegovu surovu sudbinu: „Sve se vraća, sve se plaća!“ I – ništa više…
Sada je znala da je Jelica i Sanja čekaju da se vrati iz šetnje. I znala je da će te večeri pozvoniti telefon i da će joj Brankica izrecitovati šta su tog dana radile ona i Mirjana. I, ona je bila smirena, spokojna, zadovoljna, gotovo srećna…
Sitni, beličasti oblaci uskro su se pretvorili u nešto gušću, sivu masu koja je pretila kišom. Zbog toga Sanja nije krenula sa njom u šetnju tog dana. Ali, ona nije žurila. Neka pada kiša. Pa šta? I ako malo pokisne, osušiće se. Ništa strašno. Čak bi joj, možda, prijalo malo kiše, da oseti njene kapi na kosi, na ramenima, na dlanovima…
Nastavila je da šeta sporim korakom ne osvrćući se…