Porođaj – Bol sam zaboravila u trenu kada sam je ugledala!

Sve vreme trudnoće sam se osećala sjajno i nisam imala čak ni prve jutarnje mučnine...

by | 16 septembra, 2020

Kompanija Libresse je osmislila akciju pod sloganom #pričeiznutra, kroz koju smo do sada pisali i virtuelno pričali o mnogim temama vezanim za žensko zdravlje, za emocije, o tabuima i stigmatizaciji…

Najavili smo vam temu – porođaj, a sada vam donosimo dve priče naših čitateljki koje su želele da sa nama i vama podele svoje iskustvo.

Potpuno različite, a ipak tako iskrene, Mila i Sanja su želele da se na ovaj način uključe u akciju #pričeiznutra i da na taj način pruže podršku svim ženama koje prolaze kroz ovaj period u životu – kada postaju majke.

Mila M. – Bol sam zaboravila čim sam je ugledala!

#pričeiznutra porođaj

Sve vreme trudnoće sam se osećala sjajno i nisam imala čak ni prve jutarnje mučnine. Jednom rečju sam uživala tih devet meseci, iako se moje telo menjalo. Jeste, postala sam “krupnija”, ali i to mi se dopadalo. Znala sam da u sebi nosim radost zbog koje mi ništa drugo nije bilo važno. Roditelji i suprug su bili oduševljeni što tako lako nosim trudnoću, što sam raspoložena i nisam “hirovita”, kao što žene umeju da budu u tom periodu.
Udovoljavali su mi u svemu, a ja sam s osmehom jedva čekala dan kada ću otići da se porodim.
Ali, nisam ni sanjala da će svih devet meseci “laganog života” u trenutku biti zaboravljeno.
Na samom prijemu u bolnicu lekar mi je rekao da mu se čini da je doktor koji me je vodio sve vreme trudnoće bio previše optimističan u pogledu prirodnog porođaja. Bila sam potpuno zbunjena. Nisam zakazala epidural, mislila sam da će sve ići lako kao i do tog trena i da neće biti potrebe za tim.
Tada kreće moja agonija. Trudovi kreću, ali beba ne želi napolje! Bolovi i grčevi su sve češći, ali ja nisam spremna za porođaj. Lekar mi saopštava da nisam otvorena koliko treba i da će morati da indukuju porođaj.

U sali sam, čujem žene koje se porađaju oko mene, počinjem da paničim. Uključuju me na indukciju. Nakon tri sata mučenja situacija je nepromenjena. Strah u meni raste srazmerno bolu, uprkos onome što mi daju intravenski.
Dolaze da me ponovo pregledaju, pojavljuje se i načelnik porodilišta. U svom tom haosu primećujem da sestra koja je kraj mog kreveta ima pune oči suza.
Moj lekar i načelnik bolnice se došaptavaju. Vodenjak je odavno probušen, ali beba se popela tačno do srca, ne želi napolje. Pritiskaju mi stomak, bol je neizdrživ i izmaglici koja počinje da me obuzima imam samo jednu misao – ako umrem neka moja beba preživi.

Sati prolaze, bebino srce, ali i moje počinju da pokazuju znake umora. Osećam da je kraj, potpuno sam van sebe i ne mogu da reagujem, da ustanem, da kažem ništa…

Nakon bezuspešnog pokušaja da me porode prirodnim putem i nakon saznanja da smo i beba i ja ugrožene, donose hitnu odluku i vode me na carski rez. Ne sećam se kako sam dospela u operacionu salu, samo pamtim fleševe bola i straha koji se ne može meriti ni sa čim.

Budim se u bolničkom krevetu uključena na infuziju, s kateterom, suvih usta i potpuno nemoćna. Kašlje mi se, a svaki napor izaziva bol u donjem delu stomaka. Napipavam rez i konce. Potpuno sam dezorijentisana, umorna… U trenu shvatam da stomaka više nema! Panično počinjem da vičem – gde je moje dete!
U tom momentu se pojavljuje sestra s umotanom kiflom, najslađom na svetu – mojom ćerkom!

U tom trenu zaboravljam na sav pretrpljeni bol i strah i shvatam da je sve nebitno u odnosu na nju – moju devojčicu!

Sanja P. – Verovala sam svojoj intuiciji i nisam se plašila!

#pričeiznutra porođaj

U bolnicu sam stigla rano ujutro. Imala sam već zakazan termini dogovoren epidural. Ni jednog treutka nisam paničila, mada su me drugarice isprepadale nekim svojim iskustvima. Znala sam da će sve biti u redu. Verovala sam svojoj intuiciji.

Na užas moje majke veče pre toga sam išla na feniranje, a u bolnicu sam otišla s urađenim manikirom i malo šminke! Tata i suprug su se na te moje male hirove samo nasmejali uz reči: “Ma pusti je hoće da bude lepa za sina, da je od prvog dana vidi doteranu i sređenu!”
Tako je i bilo. U tačno 16 i 30 na svet je došao moj Strahinja! Ja sam bila popuno mirna i nisam osećala jak bol jer je moj lekar, koji mi je i vodio trudnoću, bio zaista fenomenalan! Suprug je bio sve vreme kraj mene i nije mogao da veruje da se smejem i dok se naprežem, jer, iako je u pitanju epidural nije baš sav bol eliminisan.

Uskoro planiramo još jedno dete, jer Strahinja ima već dve godine i zaslužuje društvo za igru – seka ili bata, nije važno, bitno je da su zdravi i da je sve u redu.
A ja ću se ponovo doterati za taj važan dan, nije mi teško!
Porođaja se nisam plašila jer sam znala šta je rezultat – biće koje ćete voleti najviše na svetu a koje je raslo tu, tačno ispšod vašeg srca!

#pričeiznutra

#pričeiznutra porođaj

Ako su vas ove priče zainteresovale i ako želite da se pridružite akciji #pričeiznutra i sa nama podelite svoje iskustvo, već u narednom periodu nas očekuje još jedna od tema koja nije ni malo laka – pobačaj.

Ako ste se pronašli u ovim rečima naših čitateljki, ako vas je dirnula duboka emocija koju su podelile s nama i vama, pridružite nam se u akciji #pričeiznutra.
Ispričajte nam svoja iskustva. Ohrabrite svojom otvorenošću i stavom i ostale žene da sa sebe skinu breme krivice i s osmehom uživaju u životu!

Budite uz portal lepotaizdravlje.rs i Libresse i pridružite se akciji – #PRIČEIZNUTRA

Možete nam pisati putem mejla www.lepotaizdravlje.[email protected] (subject: za #pričeiznutra)

lepotaizdravljeGuliver/Getty

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.