Da li su tridesete zaista nove dvadesete?
Jasmina Ubiparip, izvršna urednica
J
ao, pa kako ga ne znaš! Ma, znaš, sigurno, živi u stanu tačno iznad naših roditelja! – sestra se upinje da mi objasni ko je novi trener karatea njenom sinu.
Ali, ja ne znam. Nemam pojma. Memorija mi je – blanko. Zirou.
– Ma, plav, visok…
I dalje… ništa. Lik ne izranja iz sećanja. Ali, ne odustajem. Pitam:
– Kojih je godina?
– Pa, tako, tu negde, naših…
Formiram maglovitu predstavu mladića… u najboljim godinama. Sportski tip, mišićav, uspravno držanje, brz, odrešit hod, bujna kosa… Ali, slika se već sledeće sekunde raspršuje kao mehur od sapunice kada moja sestra nastavi:
– … oko četrdeset-pedeset…
– Štaaa?! Otkad je neko ko ima četrdeset-pedeset – naših godina!
– Pa, znaš… Nismo nas dve baš toliko daleko…
Istina, nismo “toliko” daleko, ali nismo baš ni blizu. U svakom slučaju, ne želim da priznam! Nije to stvar taštine, ne brinem se ja zbog izgleda, već, jednostavno – nisam spremna. Četrdeset-pedeset su ozbiljne godine, zrele. Podrazumevaju da imate iskustvo iza sebe, solidno znanje, da se snalazite u veštini življenja sa svim njenim zamršenim “metodama i tehnikama”. Trebalo bi da ste do tada savladali teoriju i praksu života. A ja to još nisam. Biram da ponavljam razred. I to više puta, ako treba, sve dok dobro ne utvrdim gradivo.
Zapravo, što više razmišljam o toj temi, nameću mi se pitanja na koja nemam odgovor. Ali, nekako se nadam da bi možda neko od vas mogao da ostavi komentar, priključi se diskusiji, pa da zajedno dođemo do zaključka. Dakle:
1. Zašto nam je danas tako teško da odrastemo? Zašto zamišljamo da su tridesete nove dvadesete, četrdesete nove tridesete i tako dalje? Zašto je „sindrom Petra Pana“ (i Zvončice!) postao uobičajena pojava?
2. Da li je to samo običan, najobičniji strah od odgovornosti? Jer, dok ste mladi, „svaka greška bolje stoji i svaka rana manje boli“? (Uf, stvarno nisam htela da citiram hit popularan u vreme kada sam bila tinejdžerka, omaklo mi se!)
3. Da li je to što ipak nisam uspela da se setim kako izgleda karate-trener sestrinog sina, koji je ujedno i komšija mojih roditelja (što će reći čovek koga sam verovatno srela više puta) definitivno znak da je pamćenje počelo da mi popušta i da tridesete godine jesu – zrele godine?
Ako imate odgovor na bilo koje od ovih pitanja – molim vas da ostavite komentar!