Categories Blog

Duda Alapača: Bata u oflajnu

Stiže mi preksinoć u neko doba poruka na vajber od Bate. Uplaših se, reko’ – nešto se desilo, čim mi on piše. Taj se javi jednom u sto godina, i to samo kad mu nešto treba. Kad ono, ne lezi vraže, veli Bata ‘’poslo sam ti paket po jednom ortaku, Aleksandar se zove, visok, s brkovima, sačekaj ga sutra na aerodromu’’. Let iz Londona, u pola deset ujutro.

Vlado, Bata posl’o paket, munem ja muža, onako bunovnog, samo što je zasp’o. Šta je poslao? Paket. Kome? Meni, nama. Šta će to biti, upita Vlada. Ne znam, brate mili, možda je konačno proradila nostalgija, rodbinska žica, znaš, nije ni on više u cvetu mladosti, možda se setio sestre od tetke koja ga je čuvala kad je bio mali, koja ga je učila da hoda, koja mu je menjala pelene, trčala po nošu…. Dudo, sećaš li se ti kad su ti trčali po nošu…? Ne sećam. Pa ne seća se ni on. A i to s paketom, meni to nešto sumnjivo… Što sumnjivo…? – skočih na njega. Ti baš sve moraš da pokvariš! Ne kvarim, samo kažem… nemoj ‘’samo da kažeš’’! Eto, nemoj..! Šta ima loše u tome što me se brat setio…? Što je rešio da me obraduje? Što se konačno pružila prilika da eto neko ide ovamo i rad je da ponese paketić…? Nema ništa loše u tome, samo… znamo Batu… i ti dobro znaš kakav je… mislim, svaka čast njemu, ali brate – da je stipsa, stipsa je. Otkud ti znaš da je stipsa…? Pa ti si mi rekla, Dudo. Jel’ bio pre dve godine ovde? Jel’ jeo i pio i spavao kod nas, i on i njegova žena i njegovo dvoje dece, deset dana? Jeste. Jel’ ti doneo sto grama kafe? Nije. Nije, složih se nevoljno. Al’ šta se ti sad mešaš, moj brat – moja stvar! Ne mešam se, ti si me probudila… Jesam. Aj’ sad nastavi da spavaš. Vlada me posluša.

Pokušah da pošaljem Bati poruku, da mu se zahvalim, al’ ga više od tada ne bi na mreži. Bata – offline.
I tako, ustanem ja juče, brže bolje pošaljem poruku na posao da ću malko kasniti, pozovem se na višu silu, jelte, jer – ima li šta preče od paketa iz inostranstva..? Sednem u kola, vidim – benzin na rezervi. Ih, mislim se – nije mi baš sad trebao ovaj trošak, al’ šta da radim – ne može čovek da dobija a da ništa ne da. Stanem na pumpu, reko’ – majstore, dizel za dve hiljade. Obični ili super? Super, nek’ ide život, ne stiže ni paket svaki dan. I tako, nacrtam se ja na aerodromu u devet još, da me čovek ne čeka, nije red.
Gledam u one ljude, svi lepi pa preplanuli, pa nasmejani, pa ih neko čeka, pa se ljube, grle, plaču… Tačno da čovek sedne da ih gleda i da uživa, eto.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA