Duda Alapača: Sve pet..? Aha

by | 28 jula, 2021
duda alapača

Ne znam za vas, ali meni se čini da je količina stresa u poslednje vreme otišla u nebesa. Vazduh je zgusnut, teško se diše. Daleko smo od rutine, planiranja, svesnih donošenja odluka, stara normalnost je toliko daleko iza nas da je se više retko ko i seća. Ljudi su uznemireni, zbunjeni ogromnom količinom oprečnih informacija koje pristižu, oni koji još uvek nisu sasvim prsli, na samoj su ivici i samo je pitanje dana kada će i njihov fitilj dogoreti. Zato mi stvarno nije dobro kada mi neko, na pitanje kako si, odgovori – ma super, odlično, nikad bolje..! Izvini, a u kojoj Nasinoj kapsuli živiš kad ti je sve tako super i potaman..?

Nemam pojma, ali ja stvarno reagujem na sve ovo, jer normalan čovek valjda ne može da ne odreaguje. Neko je besan, neko zgrožen, neko samo umoran. Svako se bori i brani kako ume, i ta borba ostavlja traga na svima nama. Jedni previše piju, drugi se prejedaju, treći rade preko svake mere, četvrti ne izlaze iz kuća danima, nedeljama. Ono optimistično “ma preživeli smo mi i gore“ s početka priče od pre godinu i nešto – sada ne drži vodu. Niko od nas nije više tako siguran u to. U redu, preživeti hoćemo, ali šta će od nas, lišenih empatije i zdravog razuma, ostati nakon toga?

Ova nesrećna pandemija je pokrenula toliko toga u nama.

Često, upravo onog lošeg. Ljudi pucaju kao kokice – na svakom ćošku, nemir je prisutan i nikada ne znaš šta će te sačekati kada upališ tv, izađeš na ulicu, uđeš u gradski prevoz, sedneš na kafu.. Svaki pokušaj da se ponašamo kao da je sve ok, završi smešno ili tužno. Jer, život se ne imitira. Kod života nema “kao“.

Osetila sam to na sopstvenoj koži kada smo kao krenuli na more. Kao spakovali smo se, kao izvadili svu potrebnu papirologiju, danima stajali u onom redu za pasoše…. Sve je bilo kao u redu. Čak smo se, kao i uvek, posvađali pred put. Ipak, informacija da uopšte idemo na more nekako mi je sporo putovala do mozga. Kada je iza Ciste Provo pred nama pukla cela Makarska rivijera, dala sam sve od sebe da iskopiram entuzijazam koji inače imam kada ugledam more. Nije mi baš pošlo za rukom. I to je bilo kao.

Pročitajte i… Svakakve džukele žive u ovoj zgradi

Pokušala sam da, kao i svaki put, odigram najbolje – s kartama koje su mi podeljene, ali onaj crni oblak mi je malo-malo stajao nad glavom. Sam odlazak na odmor mi se u ovim nesigurnim vremenima učinio kao čist luksuz. Nemir je bio prisutan na svakom koraku – svaki put kada bih otišla u prodavnicu i kupila nešto više od onog što sam planirala pomislila bih kako se “ja tu eto sad bahatim“ a ko zna šta će da nas sačeka kada se vratimo kući. Svaki put kada bih izašla na terasu a Brač se ispred mene pružio onako lep i plav, pomislila bih kako bi bilo dobro doći ovde i dogodine. Svaki put kada bih krišom merkala kućice, guglala “Dalmacija, nekretnine, prodaja“, sasecala sam te misli u korenu. “Kakva kuća, ne luduj, odakle ti pare…sve i da imaš, ko može da ti garantuje da dogodine uopšte postoji…?“ Ko? Pa niko.

Ni kad smo se vratili, nije bilo mnogo bolje.

Sačekala nas je bujica loših vesti. Preminuo dečak udaren na pešačkom prelazu… Nepoznati muškarac pretukao ženu. na sred ulice.. Pošaljite sms za Boška… Detalji silovanja devojke u Nišu…četvrti talas Korone u avgustu…Koliko još, pitala sam se. Koliko još možemo da izdržimo pre nego što se nešto promeni…? Nešto, bilo šta, samo da nam se vrati onaj osećaj da i od nas nešto zavisi, da nismo puki statisti, i da smo u stanju da donesemo smislenu odluku i upravljamo svojim životima…?

Ne znam. Niko ne zna. I dalje se vrtimo u istim koncentričnim krugovima – čekamo nekakav četvrti talas, posle njega verovatno peti, sedmi, deseti i ko zna do kada tako. Živimo u nesigurnim vremenima, vremenima bez rutine, stari život izgleda tako daleko i više nismo u prilici da planiramo ni najjednostavnije stvari. Situacija je napeta i to nikome od nas ne ide na ruku.

Svi smo u strahu. Od bolesti, smrti, pomisli da ćemo još dugo živeti u agoniji i da se ovome kraj i ne nazire. Sigurno utočište više ne postoji na kugli zemaljskoj. Čak ni rođena kuća koja nam je do skora svima bila mesto na kome smo bili “svoji na svome“ i osećali se dobro, i kada se sve oko nas rušilo – više nije oaza kakvom je pamtimo.

Ljudi su nervozni, potišteni, bezvoljni i čini se da sve ono što smo do sada, nekako vešto krili, jednostavno želi napolje. Van, iz nas. Svi smo nabrijani i pojačani na maksimum. Oni koji su do sada bili samo povremeno tužni, sada verovatno u potaji plaču svaki dan. Oni s tankim živcima više ih uopšte nemaju. Viđam ljude koji pričaju sami sa sobom. Viđam poglede koji ne ulivaju poverenje. Poglede koji me plaše. Hodamo unaokolo kao tempirane bombe i samo je pitanje dana kada će se ko, gde i pred kim, prosto (baš mrzim ovu reč ali nemam bolju) detonirati. A mi i dalje tvrdimo da smo normalni i da je sve ok. Kao.

U međuvremenu, treba da naučimo da prestanemo da planiramo.

Odmore, vikende, posete, odlaske na kafu čak. Ali to nije lako. Ako se desi – desilo se, je ok pristup kad ti je sedamnaest godina. Mi, nešto stariji, naučili smo da igramo po unapred napisanom rasporedu i ovo “danas može, sutra ne može. prekosutra – videćemo“ nam ni malo ne ide u prilog. Prinuđeni smo da sve svoje odluke donosimo po u poslednji čas, a to i ne ostavlja previše prostora za bilo kakav manevar. Ali, šta je – tu je. Molim vas, dragi ljudi, strpite se još malo. Proći će. Rešiće se. Ukoliko, u međuvremenu, naročito vi koji ste kao u najboljem redu, osetite da nešto ne štima- idite, porazgovarajte s nekim. Nije sramota. I niko ne mora ni da zna. Na kraju krajeva, pukli smo svi.
Samo se nekima još uvek ne poznaje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.