Duda Alapača: Onako pitam (unutrašnji monolog žene na dijeti)
- Dobro jutro, lutko.
- Dobro jutro i tebi.
- Koliko imaš kila…?
- Šta to tebe briga…?
- Onako, pitam… Stani na vagu ako smeš.
- Smem… Evo, kilo više nego juče. Jesi srećna sad…?
- Ja volim kad ti jedeš. I ti voliš kad ti jedeš. Ne razumem samo zašto se toliko opireš. Zašto ne kažeš sebi – ok, to sam ja, sa svim svojim viškovima…
- Zato što ne želim da se opustim.
- U tvojim godinama izgledaš sasvim solidno….
- Ne radi se o godinama…
- Šta, kao, brineš o zdravlju…?
- Pa, brinem. (Pročitaj: Duda Alapača: Šta sam ono htela)
- Ona štrudla s makom sinoć je baš bila zdrava. Onako – na biljnoj bazi.
- To je bilo sinoć. Danas neću ništa okusiti.
- Aha… Hoćeš da se kladimo…?
- Pazi šta sam ti rekla. Ništa. Ni mrvice jedne.
- Ne možeš tako, samo sebi škodiš. Upropastićeš zdravlje. Uostalom, od nejela strada imunitet. A sad baš i nije trenutak da se igraš s tim.
- Svi kažu da je autofagija zdrava.
- Jeste, ali ako izdržiš 72 sata u kontinuitetu. Ti ne možeš bez hrane ni 72 minuta.
- Mogu, videćeš.
- Doručak je najzdraviji obrok. Potreban ti je.
- Nije. Popila sam kafu. Ne osećam glad. Dobro sam.
- Nećeš ni u pekaru da svratiš..?
- Ne pada mi na pamet.
- Baš si karakter. Do podne. Posle ima da se oždereš kao krava.
- Neću, videćeš. Znaš, ja kad nešto obećam – to je tako il’ nikako. Ne zvala se ja…
- Dobro, dobro, znamo tu priču. Uostalom, ponedeljak je. Nije li zgodno započeti dijetu ponedeljkom…?
- Nema veze što je ponedeljak. Čvrsto sam rešila. Evo, ni kafu ne šećerim, vidiš.
- Vidim.
- I kupiću one tablete za mršavljenje, one što blokiraju apetit.
- Kakva vajda od njih…? Ti ionako ne jedeš zbog apetita. Tebi su oči gladne.
- Dobro, živ sam stvor… i ja se ponekad prevarim…
- Pa zato i kažem… bolje uzmi nešto da pojedeš… nešto malo, da te drži makar do podne. Pašćeš u nesvest.
- Neću.
- Mozak ne može da funkcioniše bez šećera. Kako misliš da radiš ceo dan…?
- Lepo. Kao sav normalan svet.
- A šta ćemo s tortom…?
- Kojom tortom…?
- Onom u frižideru. Koleginica donela da časti.
- Neka je. Ne moram da je okusim.
- To baš nije lepo od tebe. Hoćeš da se žena uvredi…?
- Neće se uvrediti. Svi znaju da sam na dijeti. Ceo svoj život sam na nekoj glupavoj dijeti…
- Pa o tome ti pričam… Mogla bi makar da je pogledaš… Znaš kakva je… mmmm….
- Neću, neću i neću. I ne pokušavaj da me nagovoriš…! Znam te tvoje fore…
- A što onda ideš u kuhinju…?
- Idem da pijem vode. (Pročitaj: Duda Alapača: Kad ti mama kaže)
- I nećeš ni jedno parče…? Jedno malo, malecko…? Od jednog ti neće ništa biti.
- Od jednog neće. Ali ja ne umem da se zaustavim na tom jednom. To je problem i ti to znaš.
- Ne teram ja tebe da jedeš, samo kažem da je red da se poslužiš. Jedno parče sad, pa posle nemoj više. Pojedi neku salaticu posle za ručak i dosta. Ako jedno parče ima trista kalorija, to ne može da ti naškodi.
- Pa ne može… tačno. A od čega je…?
- Od malina. S kremom od vanile. A korice od sušenih belanaca i oraha. Nije mnogo slatka, više onako lagana, letnja poslastica. Skoro kao neka zdrava užina.
- Pa jeste. A i mozak ne može da funkcioniše bez šećera.
- Slažem se. Zar ne misliš da malo preteruješ…? Šta bi onaj jadan narod u Africi pomislio da te sad čuje…? Oni tamo umiru od gladi, a ti se nećkaš oko torte… Nezahvalni stvore.
- Ok, ok… samo ću jedno….malo… tanko… parčence. Evo, vidiš, sasvim sam malo odsekla.
- U potpunosti te podržavam… evo, zatvoriću oči… neću da gledam… možeš da jedeš bez griže savesti. Ali obećaj mi da ćeš da odradiš vežbe kad dođeš kući.
- Obećavam, hoću. Svih četrdeset pet minuta.
- Kakva je…?
- Još pitaš…!? Odavno ništa lepše nisam pojela. Moram da joj tražim recept.
- I to je to…? Nećeš odseći još jedno..? Mislim, kad si već krenula… sad se ne isplati da staješ, kad si već prekršila dijetu…
- A ne, zarekla sam se – jedno parče i to je to.
- Ali to je baš bilo malo parče. Čak se i ne računa u pravi kolač. To je pola kolača.
- Misliš..?
- Naravno.
- Ne. Ipak neću.
- I dokle misliš tako da se patiš…? Ti, kao da imaš sto života… Ni na more nisi išla ove godine… Celo leto si presedela kod kuće… Ako ti ne zaslužuješ da se ponekad počastiš, pa stvarno ne znam….
- Vidiš, skroz si u pravu. Nemoj ovo, nemoj ono… na šta se onda život svodi…? Na zelenu salatu s tunjevinom…? Bez trunke hleba…?
- Pa o tome ti pričam..! Dokle više misliš da brojiš kalorije…? I zbog čega…? Da bi ušla u pantalone od prošle godine…? Jesi se udala? Jesi. Jesi rodila? Jesi. Je li ti krvna slika dobra..? Jeste. Pa što se onda toliko paziš..? I čemu toliki stres zbog parčeta torte…? Hoćeš da navučeš neku ozbiljnu boleštinu, tako – na nervnoj bazi…? Bolje daj sebi oduška jedan dan, pa onda od sutra pripazi.
- Svaka ti je na mestu. Idem još po jedno.
- Al’ da bude ljudski, onako, ne k’o flis papir.
- Razume se.
- Vidiš kako se čovek odma’ lepše oseća kad nešto pojede…
- A nisam debela, jel’ da…?
- Ma kakvi….šta ti je… pa ne može to tako da se zalepi… znaš li koliko čovek mora da unese kalorija da bi dobio kilo…?!
- Znači, mogu i da ručam, ako želim…
- Naravno, dušice. I da ručaš i da večeraš. Čak i da imaš užine između. Veći broj obroka ubrzava metabolizam.
- Veći broj manjih obroka.
- Eto, vidiš kako ti sve znaš. A šta ti je to…?
- Koje…?
- To tu, u torbi, što šuška…
- Ijuuuu… Čokolada..! Potpuno sam zaboravila!
- Kakvog li krasnog iznenađenja…! Jel’ s lešnicima…?
- Mhm.
- Eto, lešnici su zdravi. Slobodno pojedi. Tako… Lepo… ma kome ostavljaš taj jedan red, sredi i njega! Možeš ti to, devojko! Bravo. Eto. Sad bi već moglo nešto slano… pohovano, recimo.
- Karađorđeva…?
- Čitaš mi misli.
- Ali kunem se, večeru preskačem. To je to. I ima da istrčim pet kilometara večeras.
- Naravno, ja poštujem svaku tvoju odluku. Šta ćeš od priloga…?
- Pomfrit. S puno onog preliva…. I parče hleba. Ne, neka stave onu lepinjicu, al’ da je namoče prvo…
- Dogovoreno, dušice. Odma’ dođe.
- Znaš, sve si u pravu. Ako čovek ne može da da sebi oduška, s vremena na vreme, pa čemu onda život…? Ne možemo svi biti zgodni.
- Lepota ionako dolazi iznutra.
- Tako je.
- A ti si oduvek imala teške kosti.
- Pa jesam…
- I sedamdeset procenata ljudskog tela je ionako voda. Drmneš jedan lasiks i sve ima da ode… Uostalom, sve će to jedan dobar trening da sredi…
- Uh, pa ne mogu sad nikako… moram malo da legnem… nešto mi pritisak pao… a i vidiš da će kiša. I patike mi još nisu suve, a one druge me žuljaju.
- Dobro, onda sutra.
- Ne mogu sutra. Nikako ne mogu sutra… Zakazala sam kod frizera i ne ide sad da pomeram…
- A pa, jeste, i to što kažeš…
- A i utorak je. Ko još počinje s treninzima utorkom? Možda bolje od petka…?
- Ili od onog tamo ponedeljka…?
- Ne, ipak od petnaestog.
- Petnaesti je nedelja.
- Aha… Onda, neka bude od prvog.
- Septembra..?
- Ne. Oktobra. Nekako mi lepše zvuči.
- U potpunosti se slažem s tobom. Je li ostalo one štrudle od sinoć…?
- Jeste, malo. Što…?
- Ma ništa, onako pitam. (Pročitaj: Duda Alapača: To je samo kafa)
lepotaizdravlje.rsGuliver/Getty images