Treći dan Sea Dance Festivala
Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević, Exit Fest
Foto: Exit Promo
PROLOG
Kad sam došao u Budvu, svašta se izdešavalo. Prvo teroristički napad u Nici, pa onda hoće biti-neće biti havarije u elektrani Pakš u Mađarskoj. Novi Černobilj? Evo idemo kući, e nemoj kući, nema kuće, nema Vojvodine više a ni Mađarske. Dobro je prošlo, nema havarije. Puč u Turskoj, Boris Johnson ministar inostranih poslova UK. A mi ovde pored mora, slušamo muziku, pijemo pivo, gacamo u blatu i najveći nam je problem to što pada kiša i što je 20 stepeni.
E, onda je došlo vreme da se kaže, dosta je bilo! Bez politike. Dosta je bilo nekupanja. AccuWeather kaže da će kiša prestati u 18h. Pišta koji živi u Londonu nervozno klima glavom. Kaže da je kao u UK. Endre kaže „ja sam mislio da je ovaj festival vezan za to da se kupaš danju a slušaš muziku noću, a da slušam muziku i kisnem noću a danju da sam u kući, to mogu bilo gde, i u Segedinu.“ Zezamo se da je ovako kad odeš na more u Blekpul ili Brajton.
U 17h ja krećem. Sunce sija i pada kiša u isto vreme. Ako staviš naočare, pokvase se. Ako ih skineš, sunce te zaslepljuje. Šizoidno. I što bi rekao Forrest Gump, tako je odjednom kiša prestala da pada. Tačno u 18:00h. Ulazim na Jaz i stacioniram se na deo između Latino-Reggae Stage i Dance Paradise. Kupam se iako je 20 stepeni. Kao u Portugalu ili Engleskoj. Žiki came to swim, Žiki swam. To je to. Latino hip-hop sa elementima regetona je zapravo kul. Gledam dugu iznad mora. Kako je Heraklit rekao da se ne može ući u istu reku dvaput, tako i ja u hipermarketu sad kupujem pljesku, lepinju i listiće sira. Smislio sam sebi priloge.
Foto: Žikica Milošević
HURTS
E sad stiže ono što smo davno čekali. Hurts iz Mančestera. Bili su 2014. godine na Exitu i logično je da neće dolaziti opet baš na exit ali mogu ovde. Prepuno je ljudi, a kažem drugarima da ako obrate pažnu, da će videti da je ovo svirka sa najviše lepih devojaka od svih svirki. I usput i romantičnih. Mislim da je jasno da možeš napraviti čistu razliku između onih što slušaju Hurts i Mimi Mercedez. Stejdž je među najboljima koje sam video. Svaki član benda stoji u nekoj kocki unutar stejdža, i svi su poređani kao u vrstu. Pardon, dvojica članova su napred, a četiri kocke su iza, a dve devojke prateći vokali su u istoj kocki. Sve je još i vizuelno potcrtano osvetljenjem. Ima ih 7 na stejdžu. Prošle godine je Dušan Majkić posebno naglasio u Gruvanju „Sputnjik je SEDMOČLANI bend iz Novog Sada…“ pa sam se ja zamislio, hm, možda je to stvarno puno ljudi? Nije. Taman i treba sedam ljudi da bi na nešto ličio zvuk. A ovde je zvuk sjajan. Počinju tačno u 00:00h, i sve je pod konac, mislim, kad može da prestane kiša tačno u minut kad joj je AccuWeather predvideo, može i bend da počne u sekundu svoju svirku. Vreme je vedro i sjajno, počinje sa „Some Kind of Heaven“ a nastavlja se sa „Miracle“. Onda klasično usporenje da se malo odsvira sporiji ili noviji materijal, pa na kraju još par hitova, i jedan bis sa samo jednom pesmom. Malo mi je kratko ovo. Sat i deset minuta. Pa dobro, nije strašno. Žao bi je samo što nisu bile „Blind“ i „Somebody To Die For“. Čak i ovi „elektroničari“ oko mene su prilično zadovoljni. Theo The Srcolomac nije posle svirke viđen kako lunja plažom kao što je to uradio na Exitu 2014, čime je pokazao da je faca i po. Da ponovim ono što sam rekao 2014, ovako bend treba da izgleda i zvuči. Neki kukaju kakav je to sad ušminkani Mančester, sa The Ting Tings i Hurts, gde su oni „prljavi bendovi“ kao Happy Mondays, The Stone Roses i ostali, ali pobogu, to je bilo pre 25 godina i Mančester je bio opasan grad. Postojao je i Sovjetski Savez. Drugo doba. Danas je Mančester gentirfikovan ili džentrifikovan, kako se već kaže, i ovaj bend je ogledalo novog Mančestera. Live with it.
Foto: Žikica Milošević
SHY FX
Ako zvuči kao da je neki DJ, jeste. Ako zvuči kao da je Jamajkanac, tako je. Što u izlogu to i u radnji. Dobro puštanje muzike. Uvek je dobro sa jamajkanskim ritmom i naglaskom. Dobro je i na španskom. I na kotorskom. Kad se repuje. Vidim ja da je Đavo odneo šalu kad Endre kaže u vreme Hurts, „dobro puštaju ovi“. Ne puštaju, Endre, majku mu, DJ pušta, bend SVIRA. Uuu, sori, dobro sviraju. U doba elektronike već su ljudi zaboravili i na glagol. Svi puštaju. Shy FX dobro pušta, zaista. Sećam se kao sasvim mali đavolan, u decembru 1983. sam čitao Politikin zabavnik i rečeno je da je te godine izabrana supergrupa, sa najboljim članovima na svim pozicijama, i da prvi put nije izabran nijedan bubnjar, jer je najbolji bubnjar te godina bila – ritam mašina. Ja onako mali se izbezumim. Kaže New Musical Express, neće više biti bubnjara. To je prevaziđeno. Cvrc. Bubnjari se vratili. Tako i sad. Samo oprezno sa idejama da je nešto prevaziđeno, bend ili instrument.
Foto: Žikica Milošević
EPILOG
E sad je vreme za elektroničare da mene vaspitavaju. Kažu da je Marko Nastić postao DJ neposredno posle trenutka kad je Kain ubio Avelja. Dakle, ja koliko god se sećam, Marko Nastić je bio tu. To ime se vrzma na svakom Exitu i Novoj godini, a vreme je da i ja čujem kako to zvuči. Ne znam da li shvatam ali se ljudi dobro zabavljaju. Jeffa Millsa ne mogu da dočekam. Patike su herojski prljave, kao i pantalone. Glastonbury na pjenu od mora, to je bio festival ove godine. Dobro, s obzirom da su mnogi na Jadranu otkazani, ovaj je herojski oživeo posle olujčine. Koji mi je najjači utisak Sea Dancea? Pa kad neko 1992. godine napravi pesmu „Connected“ a masa 24 godine kasnije, otprilike rođena te godine, skače i peva. Stereo MCs su napravili bezvremene pesme. A znate šta je još super? Kad čuješ Aj-aaj-aaaaaj… i znaš koja je pesma posle tri tona i tri sekunde. Kao Breathe od The Prodigy ili Seven Nation Army od The White Stripes. A znate šta je smešno? Što je 1992. kritika rekla da je muzika „prijatna ali da će biti brzo zaboravljena“. Kakav fejl. Ne znam je l’ taj čovek u novinarstvu još, al’ ja mu ne bih dao da piše kritike nikad više. Danas je sunčano i toplo i vreme je za plažu. Vidimo se na nekom sledećem Exitu, kopnenom ili morskom, svejedno. Over and out.