Duda Alapača: Neko za čaj možda…?

by | 18 novembra, 2020
duda alapača

Šta crtaš, mama, pita me dete. Čajnik, kažem. Kakav ti je to čajnik..? Starinski, odgovaram. Ja nikad nisam videla takav, zaključuje. Ja jesam, kad sam bila mala. Baš mala. Ti, mama, baš voliš te stare stvari.

Jeste. Mama voli stare stvari. Mama je jedna staromodna cura. Možda staromodnija nego što bi se na prvi pogled dalo zaključiti. Mislim, nije da spavam s papilotnama i fajtam kosu ehotonom, ali, kad malo bolje porazmislim – ja sam jedna stara duša. Demode primerak. Ostala u vremenu čajnika. Crvenih čajnika na bele tufne.

Ja sam cura heklanih stolnjaka i miljea. Keramičkih figurica donetih ko zna otkud. Šoljica sa onim tankim drščicama u koje staje tek par gutljaja. Ja sam cura vanilica. I uštipaka. I kora pečenih na plotni. Ja sam cura šporeta na drva. Slatkog od dunja, posluženog u šatulicama. (Pročitaj: Duda Alapača: Gutenabend i taj rad)

Ja sam cura ratluka. Gurabija. Hurmašica. Svilenih bombona i ušećerenih jabuka. Ja sam cura koja pije bozu i salep. Nigde više ne prave salep. Kažu, puno šećera, niko ga neće. Ja sam cura šampita, krempita i tulumbi. Ringšpila i velikogospojinskih vašara. Liciderskih srca. I ploča. Pravih pravcatih ploča. Kaseta koje nemam više na čemu da pustim. Ja sam cura fotelja s visokim naslonom. Lampi s ručno rađenim abažurima. Zavesa s karnerima. Mušema na cvetiće. Ja volim rukopis, prava rukom pisana slova, ne kojekakve fontove. Mant’e me… I volim sve što je staro – stari nameštaj, stare zgrade s visokim plafonima, stare fotografije, razglednice od pre pola veka, stare knjige, stare priče, stare ljude…

O, da, stare ljude mnogo volim. Ima nečeg u načinu na koji smireno, neprimećeni promiču, krckaju dan po dan. Uvek se raspilavim kad vidim taj sjaj u oku, kada se pomene mladost, hiljadudevetstopedesetineka, vreme kome čak ni katrakte, ni ablacije retine – ne mogu ništa.

I onda stanem, pustim da mi pričaju, oslanjajući se o svoje štapove… A ja samo stojim, gledam te ruke prošarane venama poput vodenog toka na geografskoj karti. Udišem brione, pomade, kapute koji bi mogli da mi budu vršnjaci, starija braća možda, kapute iz kojih proviruje pocepana postava, miris naftalina, posmatram te ivice rukava načete vremenom, dugmad koja se klate, džepove u kojima stiskaju maramice, prave platnene maramice, pažljivo opšivene, popeglane na trokut.

Gledam te poslednje žive primerke vremena koje polako bledi i, naočigled svih, presušuje kao ponornica. Moramo jednom da popijemo kafu, predlažem. Da ne stojimo ovako na ulici. Ne smem, govori, zabranio mi lekar, zbog pritiska. Ništa više ne smem, ni kafu, ni rakiju, ni slano, ljuto, kiselo.. Pa od čega da živim, doktore, pitam ga. Od ljubavi, kaže. Eeee, moj doktore, nema ljubavi u mojim godinama. Pozovu ponekad, pitaju “kako si ćale“, svrate jednom u dva meseca… Da umrem, ne bi ni znali… (Pročitaj: Duda Alapača: Jel’ ti to nešto meni…?)

Nemojte tako, ako ne može kafa, evo – popićemo čaj, okej..? Okej, prevaljuje preko usta tu stranu reč na koju se nikada nije sasvim navikao. I nije okej jedino čime nije uspeo da ovlada. Ne ide mu to s tim mobilnim. Ni daljinskim. Probali da ga nauče na viber, skajp, da mogu bar da se vide, ne ume da uključi prednju kameru. Nije to za mene, priznaje. Vi to znate bolje, deco. Rastajemo se uz čvrsto obećanje da se sledeći put vidimo na čaju. Obećava da će se javiti, tamo neki dan od srede.

Inače, ne sećam se kada sam poslednji put pila čaj. A bilo je čajeva u mom životu – nije da nije. Naročito u sezoni bronhitisa. Nema šta nisam pila i svakom im pamtim ukus. Naročito onom od crnog luka. Moraš, govorila je baba, on je dobar za kašalj. Vidiš da celu noć ripaš k’o magarac. Škripi ti u plućima. Ajde, srkni… Vruć je, branim se. Neka je, vruć se i pije.

Onda se sećam slatkastog ukusa čaja od zove. I on je, biće, bio za neki kašalj. Pa čaja od dunjinog lista. Za stomak, ako se ne varam. Onda nane. Nanu sam jedino volela. Kamilica mi je bila više onako k’o vodica. Kada su bronhitisi prestali da me posećuju, oprostila sam se od čajeva. Ima tome, dobrih trideset godina. Posle sam prešla na kafu. Tu i tamo probala da se naviknem na neki voćni, aromatični – ne ide. Zeleni – ne ide ni on. Crni – suviše crn za moj ukus. Sve u svemu, čaj je u našoj kući, nekako ostao po strani, nešto što se pije samo u slučaju krajnje nužde.

Lep ti je taj čajnik, primećuje dete. Spuštam četkicu i ustajem sa stolice. Gde ćeš, pita me. Da pristavim čaj. Što..? Jel’ te nešto boli..? Ne, što..? Onako, kaže. Čudno mi da ti piješ čaj. Znam. I meni. (Pročitaj: Duda Alapača: Šta ćemo za gospođu)

lepotaizdravlje.rsGetty via Guliver

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.